„Наша провинцијална, немислећа елита“ / Милован Данојић

 

Један од два текста посвећених ћирилици закључујете да латиница јесте наше писмо “под условом да се држи почасног, другог места”.

– Наша провинцијална, немислећа елита умишља да ће се преко латинице приближити “културнијим” и богатијим народима. Одбацивање ћирилице само је један од знакова осећања ниже вредности и пристајања на самоколонизацију. Ономад, на једном нашем ТВ каналу, чух извесну даму, психолога, како говори о штетности хејт. То је енглеска реч за мржњу (hate), али госпођи се, ваљда, чини да ће употребом туђице бити ученија и отменија. Ћирилица је наша традиција, битно обележје културне самосвести, немамо никаквог разлога да је одбацујемо. Дакако, човек има право и на ту врсту духовног самоубиства, под условом да то чини свесно. Ми то, често, чинимо из непромишљености, лењости, незнања. Пољуљали смо се, ослабили смо, понизили су нас, не знамо куд главом ударамо. Ја сам живот провео читајући књиге на латиничким језицима, али песму могу написати једино Ћириловим словима.

Милован Данојлић,Фото В.Данилов

* Хоће ли најављене измене Закона о Српској књижевној задрузи донети најзад боље дане овој угледној издавачкој кући?

– Та ме је вест веома обрадовала, најзад! Захвалан сам Министарству културе и Влади што су покренули ствар са мртве тачке, надам се да ће и у Скупштини Закон бити прихваћен. Српска књижевна задруга је, поред Матице српске, најстарија национална културна установа, основана 1892. Под бившим режимом је напредовала, комунисти су страховали да их не прогласе за “гробаре културе”; неолиберали не пате од таквог страха, па је задруга, кроз године “транзиције”, прошла као бос по трњу. Ја у задрузи имам једну почасну функцију, и сад ми је лакнуло на души. Страховао сам да јој се не деси неко зло.

ОПАО УГЛЕД ПИСАЦА

* A КОЈИ је ваш најјачи утисак из сусрета и разговора са Ивом Андрићем, о чему такође пишете у књизи?

– Андрића сам веома поштовао, и он ми је узвраћао извесном пажњом. Нама, млађим писцима, он је био једна од реперних тачака врховне културе, имали смо у кога да гледамо, према коме да се одмеравамо. Бојим се да млади, данас, таквог сазвежђа на небу немају. Њима је, и иначе, теже, књижевни живот је замро, часописи су се проредили. Петар Цветковић с муком издаје троброје “Српског књижевног листа”. Друштвени углед писаца је опао. У овоме што говорим нема ничег личног, мени је наша сиромашна земља обезбедила пристојан живот у старости, али се култура, ни у богатим земљама, без смишљене бриге, не може одржати.

__________

            Извор: одломак из чланка  Милован Данојлић: Левица се утопила у десницу Драган Богутовић | 15. фебруар 2019. 15:28 |Милован Данојлић, књижевник и академик, о “Писмима без адресе 3”, литератури и политици, српској елити и судбини.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s