О страначком животу између два рата / Светислав Стефановић

О демократији без демократизма [1]

Република, 20. 03. 1920

 

Покојни Скерлић је, у свом првом великом говору, као члан Главног одбора, на Земаљском збору Самосталне радикалне странке, подвргао био општој критици тада већ десет година рада те странке, истичући њену стерилност, њен чисто негативни карактер, исцрпен у негацији и борби против радикала и сконцентрисан, тако рећи, на саму личност Николе Пашића. Тражио је шире, демократскије организовање и делање странке. И, потом, као народни посланик, покушао је то сам у Народној Скупштини; но успео је да брзо буде ућуткан и умртвљен од својих сопствених другова.

Зло је већ онда било јасно и очевидно за сваког. Оно се, после, само још погоршавало, и данас је, можда, на свом врхунцу. Данас је, поново, цела садржина и парола самосталних радикала: срушити радикале. То пре свега, и по сваку цену! До врага с начелима и с политичким моралом и позитивним радом! Уместо да је задобијала терен у борби позитивним радом, она је тражила да се оснажи у својој чисто негативној улози (…[2] … ) исти негативни циљ могао удружити. И место да је задобила за себе новије, свежије демократске елементе, она се, најзад, освежила тим што се здружила са оним елементима које је већ Радикална странка неповратно отерала у реакцију. Но њен пад није завршен тим. Он је још тежи. Он прети даље да чисти, прави, српски демократизам стави под туторство једном лажном демократизму аустријског порекла, демократизму људи који су му се учили у предсобљима аустријских и мађарских министара, демократизму уских покрајинских, шовинистичких политичара, исто толико удаљених од великих проблема једне велике државе, колико и од захтева и услова европске културе.

И уместо што неки добронамерни али малодушни елементи Самосталне странке замерају Републиканској демократији да је својом појавом, као, омела успех Демократске Заједнице, који би, по нашем мишљењу, када би се остварио био, додуше, успех Заједнице, али, зацело, не би био успех демократије; уместо што то чине, добро би било да имају моралне храбрости да увиде оно што су увидели морално и политички најјачи чланови странке, то, наиме: да се у крилу Самосталне странке не може више бити демократа. Још мање се то може бити у крилу Демократске Заједнице, којој то име личи таман као ружној девојци име Лепа. Као што је мало чега позитивног било и раније, у чисто негативном ставу Самосталне странке према радикалима, тако, и још мање, позитивнога може да буде у истом ставу Демократске Заједнице. Парола Демократске Заједнице против радикала звони празна. То је протест оних који су сишли с власти да би сутра, дошавши на власт, радили исто рђаве ствари, немајући израђених стварних принципа за позитиван рад.

Позитиван демократски рад не може се више радити у ставу против прошлости, него у ставу за будућност. И он ће бити утолико позитивнији, уколико се више отресе свога негативног и негаторског од чега је таворила Самостална странка; и уколико се одлучније пође путем републиканског демократизма, који је свугде у свету ослободио латентне енергије маса, и више но игда у историји људској ствара основе једног новог човечанства.

=  извор:  Светислав Стефановић   СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943) . –Приредио Предраг Пузић

[1] АСС.

[2] Оштећен број Републике.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s