Александар ШАТАЛОВ (1957)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Александар ШАТАЛОВ (1957)

Александар ШАТАЛОВ (1957)

Александар Шаталов родио се 10. новембра 1957. године у Краснодару. Завршио је Московски институт инжењера цивилне авијације. Поезију и критику пише од 1985. године. Радио је као новински дописник (1984-1990), као уредник у издавачкој кући (под његовим уредништвом у Совјетском Савезу су први пут штампана дела Џејмса Болдвина, Бероуза, Стивена Спендера, Е. Форстера, Буковског, такође и прва издања Лимонова, Медведеве, Харитонова, Нине Садур, Волохова и других аутора). Од 1993. године има емисију из области књижевности и издаваштва на телевизији. Са Т. Пинском аутор је документарних филмова о Оскару Рабину и Ерику Булатову. Објавио је пет збирки песама („Директна реч“ 1985, „У прошлом времену“ 1991, „Други живот“ 1996, „Стихови о љубави и смрти“ 1997 и „JFK airport„, 1997), као и једну књигу прозе. Његове песме превођене су на енглески, бугарски и немачки језик.
* * *

Умире Слуцки.
Јутрима иде с цегером по млеко,
од „Аеродрома“ до станице метроа „Соко“.
Своју руту објашњава тиме да га тамо знају.
И одиста, продавачица поздравно му се смеши.
„Изволите, Борисе Абрамовичу, какво је млекце по вољи?“
Потом он намрштено окреће главу и каже увек исто:
„Ускоро ћу умрети“. Говори озбиљно и с поштовањем
према будућем процесу сопственог умирања.
Очи су његове беле и мутне, као у тек
скуване рибе – одиста умире.
А Москва дише свим својим летом, у метроу продају цвеће,
и небо је још плаво, ни боре на њему, ни облачка.
Слуцког вуче из града, загушљиво му и не прија.
Крајичци његових седих бркова обиснути су и ужутели.
Млеко са црним хлебом – навика, очувана од детињства.
Отпутовао би истом у ту Тулу-Калугу,
где те више нико не зна, само сокаци низ топољаре,
прашина на успутном каналу и шуштави лопочи.
Попино прасе пузи по непоцрнелој руци,
и небо као да поново на груди ти се привија.
Тешко се дише. Скоро ће олуја.
Ах, авионе-авионе, однеси ме што пре,
на стрмом заокрету теретњак подиже стуб прашине,
и шофер с татуом на рамену ведро виче „о-хо-хо“.
Књиге ће остати, свих тих година сакупљане,
са знацима и редовима, исподвлачене ноктом,
зидови неоправљени и старе тапете с масним мрљама,
патлиџани од синоћне вечере, за залиху сутрашњу печени,
слатко од рибизле недокувано и рубље непрострто.
А може се просто пасти у ходнику, или се ноћу пробудити
зато што одједном ваздуха у грудима понедостане.
Иза неба овог белог, за снегом тучним
о чему тамо мислиш, шта читаш тамо?
То струна једна дрхтури префињено: струјица млека
из процурелог паковања на прашњав асфалт капуће.
Свет је још тако бибав, ко зеба на гранчици,
спремна да прхне сваког трена.
Могу, све вас, прстима да преберем.

* * *

Беше Клава грбавица патуљаста са окицама злим.
Плава хаљина од тамне длаке, капут с црном капом,
трикотажно одело.
Радила је у ткачкој фабрици, и стан се њен налазио одмах
иза фабричких зграда.
Само су први прозори гледали на прљаве фабричке зидове, други
на напуштен рибњак,
а тамо, иза рибњака, видела се још и сеница стара, и шума храстова, и
мочвара.
Изјутра по киши, ако је недеља, а не радна субота, могуће је било дуго
стајати крај прозора:
шта је тамо иза честе, ко тамо шетка, сусрете уговара, чак и на мразу овом сланом, могло се тек нагађати.
А зими, кад је већ у шест сати мрачно, тако, јединим
расклиматаним аутобусом
одмах са фабричких врата могло се допутовати до града, а мразно беше;
стакла уснама врелим могао си да продуваш.
И у ову вејаву која нас умотава гледаш, светиљка је, ево, крај стоваришта, а овде
кривина према станици и мост,
а у граду? Ко тамо капут твој цени? Прођи централном улицом,
лепе бонбоне купи,
на клупи поседи или у биоскоп отиди, индијски филм нови дају, леп.
Клавин стан је у ћилимима сав – руска лепота и неке друге,
она је њих у профсавезу пописивала, потом неколико година
отписивала, а већ касније разгледнице су јој из трговине стизале –
купите, веле, ћилиме предивне за своје радничке принадлежности.
Разгледнице те ја сам јој, поштар, и доносио, кроз врата с ланчићем
провиривао,
„ко је“ – дуго је у шпијунку питала, разгледала, пре но што ће потом
у књижици уписати, примила, Клаудија Ивановна Чурилина,
једноока ткаља, грбавица без деце, која је ћилиме за своје
ткачке принадлежности куповала,
и која кроз прозор са свог четвртог спрата једном испаде, детенце моје,
драго моје дете.

20. јула 1996.

* * *

Све се промени, тек када видим тебе – догађа се друкчије:
ваздух се згусне и испред су – зелен и облаци без звука.
Живот, апсолутно, само је сугестија на прилике које упије,
и чини са да је у мојој руци одједном задрхтала рука.
Ал испред, апсолутно, још нешто се са мном догоди,
чак и мислити о томе се бојим, чак нећу реч да кажем, мир да не помутим.
Перцем неко, травицом, цветићем по лицу изјутра ме води.
Ока не бих да отворим, и да се не преплашим, на пар минута ћутим.

* * *

Чак и птица све време за птицом…
То грана нечујно љуља се, у такту лаком.
Снисходљиво гледаш, тако су смешни погребни
дотицаји, осмеси. Сигурно, тако
непријатно бива, кад нисмо потребни.
Несхватљивост пуни ту туђу љубав, мртву,
да ли љубомора, можда тик, ил слабост због очаја.
„Чуј, ако хоћеш, ја ћу очистити мркву“ –
и смејеш се: „Само ме ослободи чаја“.
Чак и птица лети за птицом, све време.
Ко перваз жут за прозором, плови небо чисто.
У тамној соби поглед твој безумни, а усне неме…
То ја, ко луда, читавог живота – све о једном истом…
Потруди се да се не следиш с московским ветром сливена –
на прехлађеној кожи траг биће попут пришта.
Нећеш се сетити, кад умрем, ни имена,
а осим њега – давно већ немам ништа.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s