Три песме Александра Лукића

Песник Александар Лукић, са девојкама из фолклорног ансабла Центра за културу Пожаревац, гостовање у Шпанији, Кадиз, 2011. Фотодокументациуја Заветина

Песник Александар Лукић, са девојкама из фолклорног ансабла Центра за културу Пожаревац, гостовање у Шпанији, Кадиз, 2011. Фотодокументациуја Заветина

ДАР МАР – МЛАДЕ ИСКУШЕНИЦЕ

Девојачки кловновски нос тог октобарског јутра
окупан сузама пред мајчиним гробом
светлуцао је жешће од пламена
мермерног споменика подигнутог за вечна времена.

Прапорце сувог семења клатио је ветар
уз ногу ожалошћене цуре. Тек штуре
су мисли у тренутку биле те кћери
кад се затекла пред гробом сама.

Једва празан вагон скрајнут на крај колосека
железничке станице – без панике нек буде
твоје срце девојачко, овај пут празном вагону
приличи то место у запећку.

Уосталом зар ствар не стоји слично
и са упокојеним уоколо по гробљу?
Такав је обичај код већине хришћана.

Кад осетиш глад журиш да се наједеш,
а кад се преждереш, кукаш за часом док си био гладан.

Лепа искушенице, скорашња скрамо гробљанског
огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем:
Не претеруј узалудно у вери, окрени се око себе.
Гледај какво је чудо живот. Чежња за животом.

Искушенице млада обнављај свет.
Сети се живота свог, најбољег од свих поклона
датог човеку од рођења до смрти да га прима,
владај около са њим.

Та, никакво гробље неће оживети!

Обриши кловновски нос белег божији,
већ је време да пођеш пут куће – јесен послује
у природи, ослушкуј како кестенови славе
падајући по земљи уз пут.

У паузама 6такмићења у Кадизу, Лукић седи, други с лева. Фотодокументација Заветина

У паузама такмичења у Кадизу, Лукић седи, други с лева. Фотодокументација Заветина

СКИЦА О НЕМОЋИ
Читав дан са свог прозора осматрам
железничку станицу, развучену тестенину колосека,
железне глисте упарене две по две.

Са осматрачнице, тужан дакако, као на стражи
док сам био некад у војсци осматрам војнике
мени тако сличне из младости – гледајући док из вагона
истоварују сандук за сандуком муниције.

Официр са ставом диктатора
наређује строго – правила службе одржавају војни
поредак. Налево постројс, на десно, мирно.
Ко не слуша биће претворен у говно
пушиће се ускоро свако говно од вас.

Мене нико не спречава да посматрам ту слику
и да се сећам тужних часова проведених у касарни.
Вређање простачко и једноставно траје.
Сандуци са оружјем имају исту боју лишћа маслина,
иако у нашем крају маслиновог дрвета ни за лек.

Моја жена једина гунђа из кухиње,
припремајући себи чај: Затвори прозор –
каже – Зар не осећаш да са железнице
допире смрад? Отуда увек смрди.
И кад ветра нема смрад нахрупи у кућу, буди Бог са нама.
Од смрада нећемо издржати.

Шта да кажем жени коју сам волео искрено,
према њој и данас гајим поштовање;
мој угао гледања на старост је преличан,
стара кокошко, помишљам, боље да ћутиш.
Не говори речи, јетке речи, речи отрежњујуће,
онда избије свађа. Мали породични рат.

Не бих ли подсећао овако распет у прозору,
на оног официра што скаче по шинама
журећи да оконча посао истовара наоружања.
Не бих ли личио на кусу чапљу.
Препарирану чапљу, осуђен да осматра гунгулу –
журбу потенцијалних убица.
Нико старца и не слуша.
Стара опајдара ће ускоро од бола почети
да завија, да скичи у сопственој истрошености тела.

Лукић у средини, Кадиз, Шпанија. Фотодокументација Заветина

Лукић у средини, Кадиз, Шпанија. Фотодокументација Заветина

ПРАЗНА ДОМИНА

Јадиковке сељака за столом док из малених чаша
испијају ракију, пред вече кад њихове седе главе
тону у мрак подсећајући на речне пловке
настојим да се сетим кога толико осветољубиво
проклињаху, на кога се жалише запомажући у ноћи
пред починак?

О богу они ружно мисле, отуда што им је
близак – невидљив, псују га у тур за сваком
простом реченицом, за све недаће једини кривац им беше Он
отуда што им беше најближи од рођења –
Бог живи у њиховом срцу крвав и вечан,
празна домина.

Орах заборављен у џаку.

Јадиковке од мушких пискавих гласова
попут оних што су се десиле за столом Тајне вечере
кад у почетку за монологом, наста крик,
а потом жамор удар таласа реке о бок чамца,
песма, жртвена песма,
меланхолична песма из младости стараца.
Која се пева са сузама
које клизе низ образ.

О, крст и анђео. Крст и анђео.
Пакао времена то је.
Звезда далеких на небу док светле посађене у таму.

Човекова душа у суштини је немац.

Јадиковке су облик молитве.
Облик снаге да се досегне немогуће.
Да се стреми још даље, како би се победио Бог.

Помишљам. Те јадиковке  – празне домине –
фолклор у коме сам приспео са рођењем,
буде ево већ годинама у мени бездане и моруне.

Први слева, директор Центра за културу Пожаревац, Александар Лукић, Кадиз, Шпанија. Фотодокументација Заветина, 2011.

Први слева, директор Центра за културу Пожаревац, Александар Лукић, Кадиз, Шпанија. Фотодокументација Заветина, 2011.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s