УЗБУНА / Мирољуб Милановић

Мирољуб Милановић књижевни критичар, и приповедач. Професор у пензији. Живи у својој кући у Петровцу на  Млави, с-и Србија

Мирољуб Милановић књижевни критичар, и приповедач. Професор у пензији. Живи у својој кући у Петровцу на Млави, с-и Србија

 И одмах ујутру
Учинише вијећу главари свештенички
Са старјешинама и књижевницима и сав сабор…
                                                 И предадоше га Пилату“

   По Марку, гл. 15. Стх. 1.

Тело несрећног Капиталца, ако је то био онај кога смо познавали, ставише на шаторско крило, умоташе, увезаше, па још једно преко првог, и  то на најосетљивијим местима где је капала још топла крв. Рањену задњу ногу обмоташе завојем испод кога су се папци само назирали. Затим тако упакован товар убацише у камион. Поворка крену полако. Лица пратилаца прекрила је тужна забринутост.

Ишли су главном улицом према опшинској згради застајући само на најпрометнијим раскрсницама. После сваког успоравања , број учесника се смањивао. Свако је рачунао на наредну улицу као на луку спасења. Али улице се проредише а општинска зграда се већ указивала у даљини. Смркнута лица, задужени за ред , растеривали су упорне радозналце који су по сваку цену хтели да виде шта се то, тако свечано , вози у војном камиону кога прате џипови и наоружани људи у њима. Тукли су их кундацима пушака што би да је поворка  заиста била свечана било незамисливо, али сад су били непожељни сведоци И непоуздана оговарала жељна сплетки и сензација. Руководиоци би желели да се за лов није ни сазнало а најбоље: да се није ни догодио.

За челнике општине невоља је била што поворку нису могли да напусте јер би се њихово одсуство одмах приметило. Окретали су се и погледом  ловили присутне да се неко којим случајем, не извуче и тако спасе презривих погледа светине. Догађај је био сувише велики у очима људи неке општин у недођији, велики и за целу земљу, иако га средства информисања нису обелоданила. Чекала се реакција виших инстанци, а они се очито, нису журили да заузму став и осуде дрзак поступак. Учесници поворке имали су да издрже први ударац , без обзира шта ће се после десити. А слутило се , неће ништа добро. Уосталом, лоше је и почело.

Најтеже је било Глоговцу. Увек главни на свакој свечаности, високо дигнута чела , како би што више наликовао Председнику, посебно кад би се прослављала каква радна победа, отварао нови погон или држао говор, сад је био на челу невеселе колоне, озбиљан и моћан као да се ништа није десило. Збленутом народу показивао је своју надмоћ и способност да се носи са најтежим проблемима. Одстрелити Председниковог Капиталца и понашати се тако, то је могао само Глоговац, шушкало се у групицама људи поред пута којим су пролазили да изглед може да превари , показало се касније. Засад је већина веровала да Глоговац нашао излаз. Кривицу ће свалити на неког другог. Он мора да буде чист.

Уграбим најзад прилику и изгубим се у гомили. Није ми требало много времена да дођем до ловачког дома, уђем у мој кабинет и извалим се на кревет. Од великог умора једва сам успео да приметим неред, као да је неко претурао по столу, тражио нешто, па не успевши да нађе , заборавио да скрије трагове. Погледао сам у теефон као у непријатеља, али нисам смео да га искључим јер би било сумњиво. Тако сам и заспао.

Нисам спавао ни један сат, кад зачух лупање у врата. Био је то општински курир. Кратко издекламова: „Састанак. Хитно у Глоговчев кабинет“. Хтео сам да питам зашто је толико хитно кад је учињено шта је учињено и више се ништа не може поправити. „Ништа не питај, такво је наређење“ . Затим ми тутну у руке списак да потпишем. Моје име било је последње, али подвучено црвеном оловком. Рука ми је дрхтала док сам потписивао. Нешто се ту мути, слутио сам, само нисам могао да претпоставим шта.

Кренем полако најдужом улицом општинској згради, али ме она , упркос застајкивању и одуговлачењу, доведе до циља. Заправо, све друге улице водиле су ка њој, као да није било друге грађевине исто тако важне, па и важније за грађане општине , иако су тамо одлазили по нужди као и ја сада, и та мисао потпуно ме обезоружа и одузе и оно мало храбрости које сам имао. Тамо ме,као ни било кога сем Глоговца и његових директора , не чека ништа добро и мучнина је најмање што сам осетио. Зато , што спорије ! Све док се не  указаше препотопска улазна врата.  А онда, хитро, јер ко зна чије очи гледају и мере свачији поступак.

Строг и озбиљан као да ме до сад никад  није видео,  вратар ми показа споредан улаз, па опет заузе крут, званичан став. Хтедох да му кажем да журим на седбицу у Глоговчев кабинет, али он оста недодирљив. Ко зна шта је у главу увртео, један непредвиђен догађај може   потпуно да измени малог човека. Безначајан и лако заменљив на радном месту, одједном је добио велику важност, па зашто да је не обелодани? Јер моћ која се не показује, као и да не постоји. Нисам хтео да се препирем, него одмах уђем на споредан улаз и тако му одузмем задовољство ликовања због мог понижења. Али нисам успео да се отмем мислима да на таквима почива свет: на послушности и понижењу. Променити такве људе , добио би се бољи свет.

Споредан улаз водио је уском ходником до широког простора  који је могао да послужи као дворана за веће скупове, који се, колико ја знам, никад нису одржавали. Све је почињало , одвијало се и завршавало у Глоговчевом кабинету. Челници општине, посебно секретар Партије, правдали су такав начин рада нужношћу конспирације и заштитом од унутрашњег и спољашњег непријатеља. Посебно унутрашњег, најопаснијег. Зато искористим непажњу чувара, па иза његових леђа најкраћим ходником нађем се пред Глоговчевим кабинетом. Други ходници, пред којима је обавезно стојао по један чувар, служили су за замајавање евентуалних нежељених посетилаца. Ако би се упутио било којим од тих ходника, несрећник би стигао при крају радног времена а тада су врата кабинета првог човека општине већ била закључана. Глоговац је све те људе делио на : молиоце, жалиоце и тужиоце и уз помоћ чувара, настојао да их се отараси. Све их је сматрао неспособнима и не зна се које је од њих више мрзео.

Тихо уђем у кабинет и заузмем место на зачељу конференцијског стола где сам иначе скоро увек седео. Неколико смркнутих погледа означише ме одмах као кривца због изгубљеног времена које би провели у одмарању. Додуше , ни на радном месту нису ништа радили, па им ова седница паде као неподношљив напор. Глоговац подиже главу са неких списа и поглед упери у мене. Одмах сам  схватио шта то значи. Био сам поуздан сведок догађаја, од моје дискусије можда му зависи опстанак на функцији. Само нисам знао шта је боље: да кажем како је било или ћутим?  Учинило ми се да у том тренутку не зна ни он.

“ Другови, да почнемо”. Глоговац је говорио полако, испитивао терен, главно му је било да је иницијатива у његовим рукама. Одличан тактичар, знао је дискусију да доведе до усијања а онда да заузме улогу помиритеља и даљи ток усмери у своју корист. “ Ова седница је ванредна, наметнула је ситуациј у којој се налазимо и од нашег јединства и закључака које ћемо донети, зависи спас земље”. Ту је застао и опет прорешетао присутне. Сви су схватили оно што није рекао. Памет у главу. У томе је спас.

На ове речи сви се још више смркнуше, али није се знало да ли због спаса земље или задужења која ће , слутили су, на крају добити. Глоговац је био задовољан, пребацивао је полако одговорност на њих, претио да се не играју радним местом. То што имају, њему треба да захвале. Доста су времена провели у ладовини. Нека сад осете мало и оштре ветрове.

“ Дакле”, наставио је Глоговац “ одстрељен је Капиталац. Не било чији. Председников! Треба да утврдимо: ко је тај јелен, како је одстрељен и ко је починитељ? На крају, морамо заузети став, осудити поступак и спречити евентуалне непредвиђене догађаје”.

Тако, директно. Ни мање ни више! Тренутну неверицу, да ли су то добро чули или је реч о шали, на лицима чланова Општинског актива смени озбиљност. Да ли се то Глоговац поиграва са њима? Баца им лаж у лице ! Та многи су видели да је он, он и нико други устрелио капиталца! Ипак, нико се одмах не јави за реч.

Мучна тишина потраја неколико минута што је у Записнику означено као “ конструктивно размишљање”. Онда почеше опрезно и углавном о неважним стварима. Нико није хтео отворено да се изјасни, остављали су одступницу ако дискусија којим случајем крене супротним правцем од онога што су претходно рекли. Та да су говорили  истину и оно што мисле, Глоговац би нашао начин да их брзо уклони. Овако, било је топло у његовој близини, могли су некажњено да чине и највеће гадости јер су знали да ће их он заштитити само ако му искажу лојалност. И они су је исказивали. Сем изузетка, непоправљивог директора фабрике воћа у изградњи, Стевана Милетића, али њега су трпели јер, ето, чује се и друкчији глас, није све једноумно,Глоговац је и толерантан и демократичан?! Истина је била друкчија: овог директора штитила је виша власт.

Шта да се каже, Капиталац је био узоран јелен, пример другима, и стрпљиво је чекао Председника. Готово да није имао ни једну ману, као ни било шта што је Предсениково. Оно скривање по јаругама после још увек необјашњеног одстрела дивљачи у рану зору и нестанак починитеља чији идентитет још није утврђен, оправдано је и било је у циљу преживљавања, а зна се да је у рату и Председник извесно време био илегалац. То је све тачно и ту би дискусију завршавали. Ко га је јутрос одстрелио , нису хтели ни да наговесте.

За реч се јави Мраковић, координатор општинских служби, најчешће невидљива али свуда присутна личност. Нико није тачно знао шта је његов посао, владало је неписано правило да је добро не бити у његовој близини. Његов заштитник био је Месаревић, а он је био на тако високој функцији до које општинска памет не допире. Кад је Мраковић почео да говори, наста комешање али се одмах и утиша. Предосећали су , испливаће на површину нешто ново, углавном непријатно. Тако се и зби.

„ Другови“, поче он , „Ситуација је крајње деликатна и захтева чврсту и мудру одлуку . Ако је потребно, одвојићемо још времена „конструктивно размишљање“, али у оно што закључимо морамо бити сто посто сигурни“. Ту је застао, а онда подигао глас. „ Друг Глоговац нам је дао смернице, тачније, правце у којима морамо да размишљамо. Другови дискутанти досад су углавном истицали добре особине инкриминисаног лица, хоћу рећи животиње о којој расправљамо. Две ствари су ми на уму. Поуздано знам: капиталац је залазио у друга ловишта, то ми је дојавило задужено лице , па се поставља питање његове привржености овом терену, и коначно, Председнику. Друго, стављен је нагласак на његовој брзини, малтене он може да лети ! Ја нисам запазио ту његову особину . Ако има ту моћ, зашто је дозволио да га стигне наше, опшинско олово? Стога будимо опрезни у размишљању. Сетимо се речи нашег Председника: непријатељ има стотину лица, наш је задатак да откријемо оно право. Предлажем да ово питање дубље проанализирамо“.

Ту је заћутао , а онда погледао у Глоговца па у мене. Ја сам се правио невешт, као , не знам о чему је реч . Глоговац пак, био је задовољан. У говору овог непредвидљивог кадровика није се чула ни једна лоша опаска на његов рачун.

„Добро, да кажем и ја своје виђење проблема, а то ће истовремено бити и став Партије.Друкчије не може ни да буде, зар није и сам Председник небројено пута истицао њену водећу улогу? И своју, наравно“. Први човек Општинског актива Партије Радош Стиковић, застао је накратко да оцени утисак својих речи , а онда се загледао у папире. Кад је почео да говори ,знали су шта ће казати, увек је испред себе истурао неразрушив бедем и могуће примедбе пребациво на нешто далеко и магловито иза чега су стајали :револуција, радне победе,народне масе а иза свега , наука, брда књига, историјско па и праисторијско време, и све је то Стиковић присвајао, па чик нека га неко истера из тог временског и просторног брлога! Полугласан уздах проструја салом, али он оста прибран и хладан, недвосмислено је стављао до знања да ће бити онако окако он каже. „Морам“ наставио је „да подсетим Актив на непрекидно учење председника наше општине друга Глоговца, о педагогији и логици. У овом случају, та два , рекао бих битна елемента, видно недостају. Капиталац, или такозвани Председников капиталац, очито је тврдоглава животиња. Он мимо дозволе виших органа залази у ловишта других општина, радну дисциплину не поштује, све указује да је индоктриниран страним утицајима неспојивим са правилном линијом коју је зацртао наш Председник. А није, другови, реч о недостатку особља чиме би се могло правдати такво понашање. Ту су : управник нашег ловишта и четири ловочувара. Та могли су барем основним законитостима нашег система да га науче! Уместо да се крије у некој јарузи и чека Председника, он је ,као луд, појурио оном чистином па скренуо у шуму! Кажем, педагошки рад је потпуно изостао. Кривац за то је људски фактор, то јест овде присутни управник.

Друго, логика. Ту је ситуација још тежа. Поменути управник и његови помоћници нису га научили ни елементарно логички да се понаша. Док је бежао , могао је лако да запази да у чопору паса нема ниједног Председниковог, него само наше, општинске џукеле. Требало је одмах да да дознања да се лов прекида. Наш човек или животиња би тако учинили. Како није предузео ни један исправан корак, сумња с правом иде у дубину и ширину.

Да закључим. Тешко је поверовати да је одстрељени Капиталац наше горе лист. Не треба жалити за нечим чега није било. Уздајмо се у будућност, како нас наш Председник учи. А ово што је одстрељено , пошаљимо у престоницу. Уздајмо се у добар исход“.

Видно олакшање проструја просторијим и нада да ће се наћи излаз заживе на лицима кадровика. Није све тако црно и није смак света. Тачније, слика је сасвим друкчија, а ту су паметни људи да је уоче и другима разјасне. Потребно је само променити угао гледања и гле, мука која их је изједала, нестаје као руком однета. Остаје само сећање а оно се може и заборавити.

После Стиковићевог говора, у очима чланова Општинског Актива , Капиталац поче да добија нови облик. Више то није био онај стасити јелен, понос нашег ловишта који чека тренутак да положи живот за више интересе и спас домовине, него сумњив створ у чије су тело страни агенти вероватно уградили прислушне уређаје или неко друго чудо технике како би са лакоћом вршили саботаже у нашим предузећима која у последње време све слабије раде. Најзад, кад се све узме у обзир, Капиталац је прикривени непријатељ, унутрашњи непријатељ, јер је задобио поверење нашег ловачког друштва које га је прихватило малтене, као свог почасног члана. Његова слава је порасла јер је повезан са Председником, а он се, ето, Активу тако одужује. Зато није важно како је одстрељен, могло би се чак казати: у борбеним условима, јер ако је шпијун, онда лов није лов него борба, а онај који га је одстрелио прави је херој. Чудно је само што се његово име не помиње а он се, из велике скромности, сам не јавља. У сваком случају, треба му одати признање.

Глоговац је погледом испитивао лица присутних као да пита може ли се веровати свему што су рекли. Посебно га је изненадио Мраковићев говор а Стиковић је чак истакао његов рад на преваспитавању житеља општине , па и животиња. Знао је да не мисле тако као што говоре, али он је увек могао да их подсети шта су рекли и да то документује Записником. Полако и готово неприметно спремао се да седницу приведе крају.

„Додао бих још нешто „, поново се за реч јави Стиковић. Погледаше га изненађено али он оста упоран. „Заборавио сам да кажем: ту је и обезбеђење. Где се налазило задужено лице и каква је његова оцена?“

Тек тада приметише да седници присуствује начелник милиције Д. Јовић. Седео је у углу кабинета и загледан у под, слушао излагања дискутаната. На помињање обезбеђења подиже главу и усправи се да га сви виде. Не знам зашто, помислио сам на Капиталца и његову рањену ногу, али сам одбацио ту мисао јер нисам желео никога да оптужим без доказа. Он рече:

„Служба испуњава своје задатке и није у обавези да овом скупу положи рачун. Шта се десило и ко је одговоран за овај неред, ко треба да зна , знаће“.

Затим је сео и утонуо у ћутање. Чинило се, из тог стања нико га не може извући. Глоговац није инсистирао, диктирао је закључак у Записник. Ја пак, нисам се јавио за реч, испао сам главни кривац, све што бих рекао изгледало би као кајање и било ми је све једно. Нека причају. Зашто да им објашњавам, да им олакшам ! Уствари, ни у шта више нисам био сигуран.

Једино је Глоговац био на добитку. Држао се усправно и по ко зна који пут доказао ко влада ситуацијом. Успео је да завади два своја најжешћа противника и да их остави у неизвесности. Уз хладан осмех делио је дежурства и задужења. А онда нареди да Записник са седниоце и одстрељеног јелена пошаљу у престоницу.

05.05.2013.

Јединствено Сазвежђе (Заветине)

Јединствено Сазвежђе (Заветине)

__________________   Мирољуб Милановић (1947.) , пише прозу и књижевну критику. Књиге прозе: „ Одлагање смрти“ (1976.), „Ветрењак“ (2001.), „Маслачак“ (2004.). Књиге огледа: „Пола века ћутања“ (2008.) , „Писци отпора“ (2012.).  Више о аутору:  http://edicijabranicevo.blogspot.com/2008/10/blog-post_06.html ,

Запис 67 http://fabrikamaslacaka.blogspot.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s