Кратак историјат и хронолошки преглед активности Српске националне академије у Канада од њеног оснивања до данас

Рајко Радојевић*

Књижевни часопси ЉУДИ ГОВОРЕ Срба из Торонта, Канада, промоција у УКС 7.  октобра 2013.

Књижевни часопси ЉУДИ ГОВОРЕ Срба из Торонта, Канада, промоција у УКС 7. октобра 2013.


Српска Национална Ацадемија у Канади основана је 1981. године, а 1982. добила  је повељу од канадске владе када је уписана у регистар добротворних организација. Оснивачи и први чланови управе били су адвокат Никола Пашић, унук нашег славног државника Николе Пашића, Софија Шкорић, библиотекарка универзитета у Торонту, Душан Бијелић, магистар историје уметности, Никола Алексејченко, инжењер грађевине и професор Павле Павловић, директор средње школе у Торонту.
 
Као што и приличи једној академији, основни циљеви су били и остали искључиво културног и просветног карактера:
 
1. да помаже развој српског језика, књижевности, историје, образовања, музике, уметности и фолклора, укључујући и све остале делатности у области друштвених наука у вези са српским културним наслеђем;
 
2. да помогне развој, координацију и финансирање српских студија, истраживања и објављивање публикација;
 
3. да помогне успостављању и развоју креативног и стимулативног контакта међу научницима, књижевницима, уметницима и другим експертима у оквиру студија о Србима;
 
4. да организује предавања, конференције, семинаре, радне групе, изложбе, концерте и остале културне и образовне активности сличне врсте;
 
5. да штампа радове од вредности за чување и развој српског наслеђа као и да промовише такве кљиге, часописе, књижевност, филмове, музику, фолклор и остала средства комуникације и информисања;
 
6. да помаже стварање и развој студија о Србима на канадском универзитету и другим образовним установама. Да одржава односе са сличним центрима, институцијама и организацијама ван Канаде и помаже размену научника и студената;
 
7. да сакупља, чува и омогућава употребу писане и усмене историје српске нације.
 
Проучавањем делатност СНА за 32 године њеног постојања, долазимо до закључка да је она прошла кроз три различита периода:
 
Први период би био од оснивања до 1993. године, док су на њеном челу били Никола Пашић и Софија Шкорић. То је био период када се стриктно приджавало њених изворних циљева. Тај период би се могао назвати „златним добом“ СНА. Разноврсним и квалитетним програмом и неуморним радом своје управе и чланова, Академија је себи издејствовала велико поштоваље и кредибилитет у српској дијаспори на северно-америчком континенту, код канадских власти, и у академским и у интелектуалним круговима и у Канади и у Матици, као и у врху СПЦ. Имала је своје огранке у 14 градова Канаде и Америке. Гости Академије често су били и гости њених огранака. Конференције, научна предавања, књижевне вечери, уметничке изложбе и музички концерти увек су били на високом културно-уметничком нивоу академског и интернационалног карактера и привлачили велики број посетиоца. СНА тада је била једина организација у дијаспори која је имала званично-признату сарадњу са САНУ. Координатор те сарадње био је академик Предраг Палавестра.
 
 
Предавања су држали еминентни интелекктуалци, као што су академик Добрица Ћосић, академик Љуба Тадић, академик Андрија Гамс, академик Предраг Палавестра, академик Василије Крести и други. Предавачи СНА у Канади били су и професори Универзитета Торонто др. Gale Stokes и проф. др. Желимир Јуричић. Гостовали су на нашој трибини и проф. и режисер Арсеније Јовановић, позоришни редитељ и писац Вида Огњеновић, проф. др. Ђорђе Вид Томашевић, проф. др. Веселин Кесић, проф. др. Радослав Стојановић, др. Клара Мандић, др. Живорад Стојковић, и др. Станимир Спасовић, као и црквени великодостојници Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић и књижевници: Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Брана Црнчевић, Стеван Раичковић, Момо Капор, Јован Радуловић…
 
Наступи позоришних барда српске сцене,Љубе Тадића и Александара Берчека, остали су незаборавни члановима Академије и њиховим гостима.
 
Изложбе, попут „Српске националне књиге у исељеништву“, фото-изложба Бориса Спрема „Фотографски приказ Канаде кроз очи новог Канађанина и слике Аце Петричића такађе су значајан допринос Српске националне академије у Канади.
 
Стручни пројекат Академије, посвећен канадском медицинском особљу које је добровољно учествовало на српској страни за време Првог светског рата, прихватиле су обе држава: и Југославија и Канада. Изожбу и плочу захвалности у Меморијалном холу на Универзитету Торонто отворили су тадашњи декан Медицинског факултета, и др. Димитрије Пивнички из Монтреала и др. Јосиф Дивић из Отаве. А ову исту изложбу у Београду су отворили канадски амбасадор Fraser и Софија Шкорић, која је била и аутор научног рада и изложбе, а касније и канадски амбасадор James Bissett. Изложба је прошетала кроз 14 градова по Србији, да би на крају била поклоњена Музеју медиицине у Београду, где је тада постављена меморијална плоча захвалности Канађанима.
 
Изведена је и најуспелија уметничка мултимедијална приредба на два језика, српском и енглеском, поводом 750-годишњице смрти Св. Саве у Massey Hall-у, у Торонту, која је поновљена и у Монтреалу, Винзору и Чикагу. Благослов патријарха Германа тада је прочитао ондашњи епископ нишки, а данашњи патријарх српски, г. Иринеј. Поздраве су тада послали или лично изразили епископ канадски Георгије, Мила Малруни, прва дама Канаде, министар за мултикултуру Ото Јеленек, министар у онтаријској влади Тони Рупрехт, градоначелник Торонта Арт Еглинтон, градоначелница Винзора Елизабет Кишкон, потпредсеник САНУ Антоније Исаковић, академици Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Борислав Михајловић-Михиз, и Љубомир Симовић, као и тадашњи игуман Манастира Студеница, данас умеровљени епископ Атанасије. После овога програма у Торонту, Матија Бећковић је обишао српске заједнице у Канади и Америци те је тада укупно сакупљено $35,000 за помоћ изградње Храма на Врачару.  За овај хуманитарни рад, патријарх Герман уручио је Академији повељу и уврстио СНА у ктиторе Светосавског храма.
 
Академија је превела на енглески и објавила књиге Меше Селимовића, Иве Андрића, проф. Томашевића, Негована Рајића, и академика Љубе Тадића. Штампана и су комплетна дела Јована Дучића и Историја Срба у Онтарију. Послата је и новчана помоћ за штампање књиге Задужбине Косова коју је приредио тадашњи архимандрит Атанасије Јевтић.
 
Велики број ових пројеката суфинасирала је онтаријска влада, а Торонтски универзитет подржао и учествовао. Многе наше приредбе отворао је проф. Dr. Gleb Zekulin, директор Центра за руске и источноевропске студије, као и George Ignatieff, тадашњи ректор торонтског универзитета.
Тако је СНА много допринела на градњи моста између српске матице и дијаспоре. Елоквентним и суштинским заступањем интереса српске заједнице пред канадским властима Академија је допринела угледу Срба у Канади, а нама расејаним служила као духовно појилиште.
 
Други период, од 1993. до 2001. године, могао би се назвати „време Српског центра за новодошле“. Зло које је проузроковано распадом бивше Југославије није мимоишло ни нас у дијаспори. Српски живаљ, прогнат са вековних огњишта, почео је деведесетих година да пристиже у Канаду. Неки од чланова СНА дошли су на идеју да се тим паћеницим треба изаћи у сусрет и помоћи им да преброде шокове и трауме,
али Академија није располагала ни средствима ни условима за ту врсту хуманитарног рада.
 
Морало је да се СНА пререгиструје у организацију која ће се искључиво бави хуманитарним радом. Онтаријска влада јој је одобрила суму од $150,000 за куповину једне зграде која је адаптирана у “Српски центар за новодошле”, с тим да СНА учествује са својих 25% средстава. Други услов је био да СНА уведе пуно радно време, од 9 до 5 сати сваким радним даном волонтерски на збрињавању новоприспелих имиграната, и све тако за наредних 10 година. Вечери и викенди су остављени Академији на располагању за њене друге делатности.
Поред овако напорног рада, управи је остајало јако мало времена да се посвети културним пројектима како је то чињено у претходном периоду. Проучавајући активности Академије у овом периоду добија се утисак да је управа препустила културно деловање друштвима која су ушла у сарадњу са Академијом, као што су Удружење књижевника „Десанка Максимовић“, Удружење дипломираних студената београдског универзитета „Сингидунум“, Српско историјско друштво „Препород“, итд. Са тако промењеном физиономијом, Академија је све више престајала да буде магнет за њено чланство које је некада бројало на стотине чланова и које јој је превасходно било пришло због њеног бављења културним пројектима па се тада нагло осипа.
 
Софију Шкорић, која је дотле била spiritus movens СНА, одводе друге обавезе, а Никола Пашић бива принуђен да се повуче 1994. године.
 
Почетком 2000. године талас српских усељеника сплашњава. Канадаске власти укидају помоћ, Српски центар за новодошле се гаси, а некадашње бројно чланство је напушта тако да се СНА суочава са финансиским проблемима. Управа доноси одлуку да се просторије издају под закуп да би макар зграду сачували.
 
Трећи период, од 2001. године до фебруара 2013. окарактерисао бих као „Време тиховања“. Управу, која није мењана од 1995. године, чланство је било напустило, а она сама није имала ни жеље ни знања ни енергије да Академију оживи.
 
У децембру 2009, оснивачи СНА и један број старих чланова, којима се придружују и стручни људи нових усељеника у Канаду, добри Срби и патриоте који знају да вреднују важност културе у гајењу националног идентитета, покренули су акцију за оживљавање СНА. По српском обичају, процес је потрајао све до фебруара 2013 када је коначно изгласана нова управа са Софијом Шкорић на челу. Осмишљен је богат културни програм за ову радну годину. Већ је приређено неколико књижевних вечери и промоција нових издања, као и неколико ликовних изложби. Професор Дејан Ивковић је припремио серију предавања о Ћирилици. За новембар се спрема велика прослава Његошеве годишњице, а у децембру прослава 1700 година од прогласа Миланског едикта. Прилив млађих интелектуалца је непрекидан и чланство се стално умножава да сада броји око 200 људи.
 
Већ на првој седници нове управе, донета је одлука да се под окриље СНА приме Клуб часописа Људи говоре као и Удружење српских књижевника Десанка Максимовић, које је ове године прославило 30 година плодоносног рада.
 
Овај јубиларни 20. број часописа Људи говоре је уједно је и први број који излази као орган СНА.
Корице часописа ЉУДИ ГОВОРЕ 19 -20/ 2013, секција на енглеском

Корице часописа ЉУДИ ГОВОРЕ 19 -20/ 2013, секција на енглеском

________ Напомена уредника:
Господин Радојевић је један од уредника часописа Људи говоре, као и генерални секретар Српске националне академије. Први пут објављује у „Заветинама“.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s