Одломци из „Одломака ИСТОРИЈЕ СРБА“ Милоша С Милојевића

(фототипско издање. Београд: ИКП „Никола Пашић“, 1996. Уредник Предраг Милошевић. Рецензент  Предраг Драгић Кијук,  166 стр. + 4)
___________

предња страна корица фототипског издања

предња страна корица фототипског издања

…… „Што се тиче боја наших “ гуњева“  и осталога, та није народња но ропска, као и црне шубаре, које су замениле места високих самурових калпака, са перјаницама и висећом црвенорујном кукуљицом, које до Омер-паше— 1851 год. — и потурпце Ерцеговачке носише. Турца су све боје, осим црне и беле, које су баш натуривали и нагонили народ да их носе, као знаке робства, забрањивали, па их још и дан данашњи забрањују. Напоследку сведоче наше старе заставе државне или војене, као и сватовски барјаци стари па још и садањи, који се увек праве од тих боја и то још највише црвене и плаве са белим месецима, рукама, звездама, плавим сунцама, звездама, мачевима, разним животом домаћом, и  осталом и т. д. —
Што поменути арабски писци спомињу Славене у место Срба, та је ствар већ одавно доказана: да су се сва славенска илемена од искона звала само Србима, а туђини су их звали, оли пределним или племенским именима, или Склавима,од које речи  Салвени створише Словене и Славене.
Странци су их још најобичније, покрај Склавина, докле су им робовали, као слободен звали: Вендима, Виндима, Антима, Винидима, откуда су даље сва имена као: Вандали, Вандобони, и т.д.
Као што Јорнанд писалац готски у 6 веку — умро је око 552 год. по Христу – дели Гете на: Pileai, Zarabii, тј. Срби – Terce, и т.д.—
Као што смо већ навели, сви славенски садањи и прошли научењаци, ван заражених глупошћу и неком себичном политиком, признају: да су се некада сва дан: Славен: племена звала Србима и да су од Срба постала. Овде наговешћујемо: да се ми, као они, који сачувасмо то своје, од десетина тисућа година. Тиме ни најмање не дичимо и не поносимо. Не, то нек нам се не пребаци јер би ми млого више волели: да је био какав владалац наш тако паметан, па ма био црни циганин, који би нам као Рурик био: тамо разним, и под разним именима, српскпм племенима, дао једно име државно, у коме би се сва почесна имена изгубила, као што је данашње државно име Рус, Русија , као што је још и данас некадашње бивше дежабно име а не народно, Бугарин или Блгарин, Блгаријата п т. д. Да су се сва садања, изумрла, славенска пле-мена звала Србима тврде, осим осталих, као најславнији: Добровски , Шафарик и остали. И то једни на основу прастарих историчких имена и дата, а   други   на   основу звања Србима дан. лужачких Срба и нас овде о т. д. Ми ћемо навести прастаре паметариске доказе и то поштених и честитих туђина, који нити могаше од поштења и образа, нити хтедоше лагати и ако их је спадало у корист  да тако чине, као млоге наше славенске паметаристе Колар , Морошкин, Венелин, Соловјев, Погодин и остали, а у иајновије време и Г. Гиљфердинг који доводи име Сдавена од неких Арија и то само зато: што неће да призна  прастаро Срби, из политичких узрока, као да би Срби који са сваким даном пропадајуг прогутали толике огромне Русе и најнапреднију на свету државу Русију. Он одбацује име Руса само зато што је туђе и ако је оно сачувало сво славенство. Без Рурика и Руса ми би сви били по свој прилици Немци,
Тунгузи и какви год хоћете народ, а још пре би опет и Руси и остали Славени пропали, без нас и наших победа под Урошем Милутином и Душаном   над   Татарима ,   Монголпма   и другим нардима. Допада му се име Арија зато, што означава: мили, љубазни, питоми  и т. д. а заборавља, да је то баш право Мидо Царско, или како га данас зовемо персиско и Немачко и т. д. Тако је од поменутих неумрли Добровски рекао: Die Aehnlich-leit des Names der Lauzitzer Sorben, oder Serben, und illyrischen Serben ist nicht Zufallig, sonder stammt aus uralten Zeiten her. Unter diesem Namen varen beide Ordnung der slavischen Volker ehe noch der allgremeine Name Slaven aufgekommen ehedem begriffen – види Добров: у Бечу Jahrb: der Liter 1827 bd XXXVII —          Одтуда се објасњава што се и дан данашњи Лужички Срби, као И илиријски зову Србима,  и то је то име некада било обште свима слав: дан: племенима. — Даље опет вели неумрли за славенство Добровски: „Кад сравнимо два достоверна извешћа о Славенима у 6 веку т. ј. Јорнанда и Прокопија одма ћемо видити: да су Винди и Спори— Срби — главна имена једног и истог народа —  Српског“.  — Неумрли   за  истор. Славена   и   остало Јосиф Шафарик цео је један том свог дела посветио на ову ствар, на  чему му је иотомство вечно благодарно. Ми већ, као што рекосмо, утврђену ствар, од стране учених слависти, нећемо наводити; но ево речи баварског летописца, којп је  умр око 819. а  по   некима   820.   год.   „Zerviani – Srbi – quod tantum est regnum ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem sicutn affirmant dusant“—   т.ј. Срби, којих је царство – земља. Држава – толико : да су из њега свеколики славенски народи – племена – произашли и своје порекло , као што сами казују да воде.  Дакле сви славенски народи своје порекло и име од Срба производе, а не Срби од њих, па ако Срб значи Свраб, или слугу, војника, онда и остали нису ништа друго до.-деца сврабљиваца, џебрака, слугу,само војника и т. д. Но ми имамо још и старијег готово у 300 година — 269 — туђина паметариста, који је умро око 552 год. И  који нам за Анте и Славене рече: да је име Анта и Славена од искони једно и исто. Србима су се од искона звали у једни и други. (….)  —Да су се пак Вииндп или Венди називали — Славенима, т. ј. покореним под друге народе — Србима, а не каквим Тунгузима или Самоједима, такође имамо доказа све туђих. Тако Фредегар, око 650. године у својој хроници вели за Са-мовлада: „Samos in Sclavos  cognomento Vinidos  perrexit“ –  т.ј. Самовлад отишао је Славенима, који се прозивају Виниди. – – Јон, абат Бобиски у Италији у 7. веку вели за св. Колумбана ово: „Ei cogitacio in menten ruit, ut Neneticorum, qui et Sclavi vi dicebantur, terminos adiret, caecasque mentes evagelica luce illustraret“  — вид: Joanus vit: sanc: Columb: c. 33   — т. ј. Падне му на памет — св. Колумбану — да оде Венетима) који се зову још и Славенима, и т. д. — Ово исто тврди и св Бонифације епискуп Мајнцски, који је умро 755 год. по Хр: Тако се исто, у државама немачких царева, спомињу као:„ In tегга Sсlаvоrum… qui vocantur Moinvinidi et Ratanzviniji — на Мојињу и Радницу — Sive Bojoarii, sive Sclavi vel Vinades – види  Hormayr l. s. p. 5, D. Ludov 846. — Но како се наши политичари, тако звани Велико Хрвати, вечно затежу да признају бар да су са Србима равни, ако не браћа и један и исти народ , само што се од Карпата план. зову Харвати или правилније требало би Карпати Т: ј: планинци са карпатских планина, и како се опет наши Словенци  неће такође да зову Србима, а у ствари су ништа друго до стари Раци, — Срби — ваља, да им  ради утехе њихове и осталих, наведемо ове речице од непознатога ческог писца,   које наводимо из дела тако званог данас „Далимилова рукопнс“ а која је преписана око 1310 год. са млого старије  и изворне неке рукописне књиге. У њој се ово вели:
„Y srbskem gazk gest zeme , Gjz Chrvatii gest gme“, а ово је у истом веку — 14 — преведено на немачки језик овако: „Czu Yinden ist ein Gegend, Die ist Grauacia genent“ т. ј.
У српском језику — народу — налази се земља која се зове Хрватска. (……………….)
Стр.  104 – 107

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ
Сажети животопис према Јов. Хаџи Васиљевићу из 1931. и по књизи „Знаменити Срби XIX века“
Милош Милојевић се родио 16. октобра 1840. године у селу Црна Бара у Подрињу. Као веома обдареног дечака шаљу га на школовање у Београд где завршава најпре гимназију а потом и правне науке. Као најбољег студента држава га шаље на усавршавање у Русију. У Москви студира три године  на Историјско Философском факултету, и истовремено изучава упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном (светском) књижевношћу. Његовом посматрачком духу и дубокој проницљивости није могла промаћи очигледна завера против српства и руска подршка великобугарској идеји о присвајању јужних српских земаља, тада још увек под турском влашћу. Већ тада Милојевић ствара, план који је одмах по повратку у Србију 1865. почео да спроводи у дело. Енергичан, истрајан и вредан, брзо је дошао у додир са утицајним људима те је, одмах поднео кнезу Михаилу опширан мемоар о бугарској пропаганди и акцијама у јужној Србији и штампао брошуру „Пропаганда у Турској“. Три године касније излази његова књига „Обичаји и песме укупног народа српског“ која је била изузетно лепо прихваћена од народа, али не и од званичника. Стојан Новаковић прво напада књигу, али је потом, пошто је и сам пропутовао Стару Србију, променио мишљење и потпуно подржао Милојевића.
У току следећих неколико година Милојевић је путовао по тадашњим турским крајевима јужне Србије и Македоније, тајно, прерушен у зидара, радника, зографа, спавајући по таванима, подрумима, племњама, гробљима, црквама скупљајући грађу за другу и трећу књигу „Обичаја и песама укупног народа српског, и за још три опсежне књиге „Путописа по делу праве Старе Србије,, које по повратку објављује. Затим бјављује „Истојиско-етнографску и географску мапу српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији,,. Ова карта је синтеза Милојевићевог научног рада и националне свести уопште. У то време он  оснива Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за ученике и свештенике  у неослобођеним крајевима. Кроз ту  школу је прошло око триста  студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и_Усташки одреди чији је војнички допринос био немерив током Српско-турских ратова од 1876 до 1886. У овим ратовима Милојевић је све време био на бојном пољу и на најтежим борбеним задацима, у дубини непријатељске територије, командујући својим одредима при чему је показао велике организаторске способности и необичну храброст. Током примирја, после Првог српско-турског рата једино су Милојевићеве усташе и добровољци чврсто држали ослобођене територије у дубини земље која је била под Турском. Исто тако огромну енергију је уложио,касније,  на Берлинском Конгресу борећи се за српска права. Чак и после рата с Бугарима и победе на Сливници, Милојевићеви одреди су држали најважнију стратегијску тачку – Тромеђу. После ових ратова навукао је немилост на себе изјавом: „Овај је рат свети рат, али утолико несрећнији по нас што је овако стидно и жалосно вођен“.
Ипак, краљ Милан, као командант Активне војске, изјављује да је све што је Милојевић дао изврсно.
Затим следи рад на издавању књига „Наши манастири и калуђерство“, „Служба свете Петке Параскеве српске“, „Дечанске хрисовуље“, „Правила Светом Симеуну Српском“, и,наравно, најважније дело „Одломци исторјијеСрба“, као најава пуне „ИсторијеСрба“, у 16 књига које никад нису објављене. Описао је и „Српско-турски рат 1876. и 1878“, затим „Обичаје Велико-Руса“, и превео с руског књигу Маљута Скуратова, у два тома. Објавио је и једну брошуру у којој одговара на бројне нападе: „Одговор на измишљотине у „Будућности“…
Милош С. Милојевић је био академик, односно, члан Српског ученог друштва и професор историје Српске православне цркве на Богословији Св. Саве у Београду. При крају живота учествује у оснивању Друштва Св. Саве и при њему Богословско-учитељске школе с интернатом чији је био и управитељ све док није затворена на интервенцију Турске и Аустрије. И за ту школу Милојевић је пробирао ученике из свих српских крајева под туђином. Затим је био и управитељ Друштвене вечерње приправне школе у којој су се такође спремали     кандидати     за     учитеље     и     свештенике     у неослобођеним крајевима. Као и Друго одељење Богословије и ова школа је дала одличне просветне и националне раднике. Редак јс тако плодан писац онога времена, али и тако велики и снажан политичар, просветни радник и борац. Због тога је ваљда и био нападан као ниједан српски писац до тада, а нападачи су га екстремисти, плашљивци,.научници без свога става, дезерте|ри, аустрофили, бугарофили и ко још све не. Називали су га типичним представником московске теолошке школе, представником романтичарског правца и националистом   који  преувеличава српску историју и  културу, традиционалистом итд, што њему није много сметало и на шта није реаговао. Али, када су нападали на српске завете и светитеље /као што је Света Петка, кад    су издајом и кукавичлуком наносили штете српском народу, држави, култури, Цркви,  историји, тада је жестоко умео да реагује и да се бори.  Најбучнији и најутицајнији међу нападачима био је_Иларион Руварац, аустроугарофил, који је у недостатку аргумената посезао за речником недостојним чина који је, на жалост, носио. Али, да пређемо преко слабости ондашњег нашег друштва. Него да се, по речима самог Милојевића, “ … здружимо и познамо, да се једном бар духовно збратимо и шљубимо сами, када није среће да је то државно. Овим ће се јединим размрсити све сплетке и интриге којима су нас сви народи европски, непријатељски и пријатељски, са свим својим лажним научењацима као паук мушицу обавили и уплели“.
А његове књиге су у народу биле дочекиване овако: „С таквом се радошћу примале те књиге, с каквом се слашћу читале. Скупљају се по домовима око читача, као око гуслара, и гутају речи које читач изговара; смеше се од милине, поносе се што нађу у књигама оно што се у њих пева, што описују обичаји, јер су, ево, и у књизи штампани … Такав рад његов уливаше тамошњем Српству наду на бољу будућност, веру у ослобођену браћу који раде и на њиховом ослобођењу“.
Милојевић је много писао, много радио и видео дубље и даље од свих својих критичара иако је због обима делатности и грешио и видео онога чега можда није било. Али не појединости, него општи омер његова рада ваља посматрати и оцењи-вати. У том је случају Милојевић самостална и знаменита појава, човек који је унео међу своје савременике нов један рад, који је кориговао њихове крупне погрешке и попунио осетан недостатак.
Поред објављених књига, остало је необјављено, у рукописима, једно огромно дело у великом броју свезака, како  их је он звао. Остало је необјављено шеснаест књига „Историје Срба“, а не само „Одломака“. Остало је девет свезака „Путописа“, четврта књига „Песама и обичаја“, повеће дело „Немањићи“, као и огромна грађа са његовим погледима, начелима, размишљањима.
По казивању, после ослобођења 1918. године, нађен је један сандук Милојевићевих рукописа на тавану Првостепеног суда за округ Београдски.После тога му се губи сваки траг, за шта су се вероватно постарали његови непријатељи (читај: српски непријатељи).
Милош  С. Милојевић је умро 24. јуна 1897. године, после кратког боловања, у Београду, у педесет и седмој години живота. Његов најближи сарадник, истомишљеник и саборац, академик Панта Срећковић, дубоко потресен смрћу пријатеља, али и односом незахвалног друштва, опростио се над ковчегом сасвим кратко: „Рећи ћу само толико: српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!“
У некрологу, написаном поводом његове смрти стоји: “ … Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необична ‘ сјаја, те иако звезда, осветљаваше далеку, далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простора отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ у свим српским земљама. Звезда се угасила, али њена светлост још допире до нас и дуго ће и дуго светлети …„
П.М.
_____________ Извор:

ЦИП, факсимил

ЦИП, факсимил

.. НАПОМЕНА Уредника: Ово издање је урађено као фототипско, али на брзину са многим грешкама, на жалост. Било би добро да се објави критичко издање ове књиге са свим што је прати, а сигурно би било добро да се прештампају и неке од књига Милојевића, човека изузетне енергије и трагичне судбине..

Милојевић је био један од првих Срба  истраживача и познавалаца упоредне филологије и светске књижевности, али се заборавило, заборавило….

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s