НОТЕС пок. Милорада Бате Михаиловића

ЖАЛ ЗА МИЛОРАДОМ БАТОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

Срце великог српског и европског сликара и академика САНУ Милорада Бате Михаиловића (1923, Панчево – Париз, 2011.) престало је, пре две године, да куца 23. априла у болници Брока у Паризу, граду за који је волео да каже да је «женски град», град са господским поштовањем жене и у коме је живео и стварао од своје 27. године. Одласком у Француску Бата није заборавио Србију, јер је у њу често свраћао и боравио у свом београдском стану у улици Стојана Протића 7. са чијег главног уличног прозора се отварао поглед на магично бело здање Храма Светог Саве на Врачару. Одласком Бате Михаиловића завршило се једно од најзначајнијих поглавља послератног српског сликарства на чијим страницама пулсирају садржаји са његових изложби у најзначајнијим галеријама света, у: Београду, Паризу, Нишу, Лондону, Копенхагену, Бриселу, Ослу, Казабланки, Новом Саду, Суботици и низу других светских ликовним храмова, за време којих је пленио волшебни дух живописца, потпуно издвојен из реда духовне стварности, ликовног мага чије су се, скоро све, слике, након рођења, уздизале високо и давале димензије новим ликовним правцима и садржајима. На Батиним сликама моћно су се, као код Ел Грека и Гоје, претапали мисао и слика, онако како то претапање са својим снажним, готово дивљим, колоритом дистонира на  средњовековним српским, византијским и руским фрескама. Бата је своју љубав према Србији, Византији и православљу крунисао уљаницама и «великим златним причама» Светог ратника, Бика и Београда, али и експресионистичким портретима Живорада Стојковића, Дејана Медаковића, Драгослава Михаиловића и Матије Бећковића, са којих су га многи уљези поткрадали и опонашали. Сећајући се Бате, данас, када његова “празна столица” зрачи тугом и опоменом непостојеће земаљске вечности, било би неправедно не сетити се Батиног учешћа на Ликовној колонији Душан Ћурковић у Апатину. Иако, смо се упознали доста касније од његовог боравка у Апатину, у сећању су ми остали његови утисци о Дунаву, који, како је волео да каже, тако моћно “плива” поред Апатина, а и како не би, нашалио се, када је Апатин, то мало панонско место испилило из мрака и светлости божанске кутије Дунава, као Београд, Панчево, Пожаревац и Ђердапска клисура са Госпођиним виром. Део те приче био је и његов осврт на дружење са академским сликаром Душаном Ћурковићем Ћалетом (1923-1985), који се у Апатин доселио 1973. године и у њему скоро до смрти радио као професор ликовног васпитања у апатинским средњим школама Машинско-техничкој и Гимназији Никола Тесла,  и то за време заједничких студентских дана када су се накратко нашли на часовима Ивана Табаковића, Бата, као студент на београдској ликовној, а Ћурковић на примењеној академији. Са пажњом је говорио о моазаику Душана Ћурковића који се налази у чеоном зиду фоајеа апатинске Гимназије, и о, у његовом центру, портрету Јосипа Броза Тита, за кога је рекао да никада није могао, међу лобањама српских јунака да постане «свети ратник». На путу за Рашку Бата ми је показао и један нотес од којег се никада није одвајао, а у коме су биле белешке утисака са његових бројних путовање. Листајући нотес у једном тренутку је застао да би ми рекао – Међу овим листовима је и онај са Дунавом који плива крај Апатина. И њега сам, онако плавог, сликао као гаврана, који се у црном црнилу обрушио и кљуца целу српску прошлост: Пећку патријаршију, Жичу, Грачаницу, Ћеле-кулу, Јасеновац, Светог ратника, а ко год није у стању да чује плач камена, да прими уздахе уморних вода и да угледа светлост угашених звезда – не може осетити ту бољку, нити је у себи видати.

+ Бата Михаиловић и Зокс, летња башта "Коларца", Кнез Михаилова, пре неколико  година (фотодокументација "Заветина")

+ Бата Михаиловић и Зокс, летња башта „Коларца“, Кнез Михаилова, пре неколико година (фотодокументација „Заветина“)

 

Бата је отишао, али сећање на његов дивовски интелект плени и данас, као јуче и сутра, попут божанске рефлексије неба. Део тог сећања је и Батин боравак у Апатину и сво оно време које сам с њим проводио у: Галерији Цвијете Зузорић на Калемегдану на његовој мега ретроспективној изложби «Бата и пријатељи», или у кафани Клуба књижевника УКС у Француској 7,или, у једном од ћошкова кафане Код Коларца у Кнез Михајловој у Београду, живо осећајући да време тече, а успомене остају.

У једном од наших разговора о небу Бата је рекао – Небо је Ел Греко, једна непролазна фаза, као православље, осмех над свим што је под стакленим звоном, непреводива реч, византијска фреска усред цвета заљубљеног у мирис. Само човек, који може да се сагне у себе и дохвати оно, анђеоско и ђаволско, «иза» и «испод» ауре невидљивог – наставио би – може да осети мирис пламена истине и искре заблуде и обмане. Због тога  – нагласио је – многи сликари и песници нису испилели из љуске јајета, остајући у безлишном мноштву профаних егзистенцијалних игара и алавости. Свет уметности никада није могао да опстане без утицаја света истине, али и без света лажи, који су још од Старих Грка, насмејао се, дворишта и пејсажи победа и пораза. На моју молбу да то мало појасни наставио је – Мали човек не може да наслика велику слику, немоћан је што не уме да подноси тугу као радост, нити зато што имају сасвим погрешне представе о Богу. Да ли онда Бог зна за Ћеле-кулу, питао сам. Има много недоумица у тумачењу Бога и његовог знања – рекао је и наставио  – Једна од мука Бога је човеково незнање и живот који трепери на танкој и тешко видљивој линији границе, која једва премошћује кањоне искуственог и езотеричног, а са чијих се страна, на тај делилац, стално обрушава тајна смисла живота. Смисао је, рекао је гледајући у Дунав поред Старе капетаније у Земуну, попут пубертетске нарави речног талас, који не мирује ни на додир тишине, непрестано изложен опасности да заувек буде потопљен. Зашто Ел Греко, како се он није удавио у великом океану сликарства – питао сам. Зато што је он – брзо је одговорио – умео зрно пшенице да нађе и у непрегледном пољу корова. Зато што је умео једнако да прочита погледе у сећању и сновима, зато што је знао да мноштво постаје једно, а једно се грана у моштво, у царство различитости, без кога царство слободе духа не би опстало ни као суза. Када сам га питао да ли је то његов следећи текст – Од свега што ми приписују, знам да је време само једна неписмена себична фигура. Време је, додао је, згужавало и појело моје године. Покрало ми вољене људе, и децу ми је из куће одвело. Запосело ми је тело. Хучи ми над главом сваке ноћи. Краде ми снове. Не да ми да сањам, а тражим га на породичним фотографијама да му и песме пишем, да му и слике сликам.. – насмејао се и рекао – Када би човек знао шта је стварно само његово онда он не би био човек, а тиме би се отворило и питање о идентитету Бога, који ради на махове, онако како је на махове говорио Сократ, а и Платон, који је први, а можда и последњи, сматрао да државом ума и политике треба да управљају најмудрији. Да ли то онда потврђује Теслину метафору по којој је струја Бог – питао сам. Након краћег ћутања – одговорио је – Слика је и богиња и жена, а сликајући их ја сам се истовремено плакао и смејао себи знајући да се, у дрско набујалом мору осећања истина и лажи, нечим бољим нису могли похвалити ни Рубљов, ни Пикасо, ни ти песниче.

  Зоран М. Мандић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s