Тајкуни купују за три кинте/ Ејдус

Глумац Предраг Ејдус бард српског глумишта поново је у жижи позоришног интересовања. Београдској публици представиће се премијерно у суботу, 16. марта, на Сцени „Раша Плаовић” националног театра у лику Шефа над шефом у драми „Огвожђена” Горане Баланчевић, у режији Ђурђе Тешић.

*

Брине ме што је у последњих 20 година политичка елита све некомпетентнија. Појављује се негативна селекција из године у годину. Брину ме и младих нараштаји

„Огвожђена” је друштвено ангажована драма о положају жена радница и самохраних мајки. Колико је наше друштво, па и ви сами, свесно да такве жене постоје ту негде око нас?

Ово је заправо комад о тунелу транзиције у којем је радништво, радници. Жена јесте у првом плану, али у питању је нестајање радничке класе, односно извесни неоробовласнички систем који је овде тако брутално спроведен, од пада комунизма па надаље. Радничка класа сада постаје синоним за највеће и најстрашније губитнике у данашњем времену. Тема није нова, али драма има посебну поетику која том комаду даје тужни и трагични ореол пропадања не само радништва, него генерално свих нас. Та изгубљеност у времену, у транзицијском тунелу. Ово је мала уметничка светлост која покушава да објасни и разуме те људе, жене и тај народ који се грчевито бори за парче слободе, право на рад. За спасавање сопственог и породичног идентитета, па ако хоћете и социјалног. У овом тренутку то делује узалудно и комад јесте депресиван, али има извесну поетику. Личи мало на елементе брехтијанске ангажованости. Не само зато што постоје сонгови који су поетски и неочекивани, али постоји нада да ипак има неког смисла борити се у времену у којем се светло на крају тунела апсолутно не појављује.

Каква је тој констелацији снага ваша улога Шефа над шефом?

Мој Шеф је контрастрана тих такозваних директора који су постављени у фирмама које се распадају и који су ту не да би извадили те фирме већ да би их срушили и уништили зарад виших циљева, а то је да се то претвори у ништа и да створи нешто ново у име неких сила. Било да су то страни инвеститори, тајкуни који то купују за три кинте. Глумци на пробама надахнуто раде. То је лепо видети. Враћа ми се нека нада да позоришни чин има неког смисла. Одавно сам схватио да позориште не може да мења свет, али овај рад видим као светлост у мраку. Уметност би морала бити нека светиљка, додуше слабашна у том тунелу која нам даје оријентире.

Онај ко се бави уметношћу покушава да у себи пронађе истину, морал и етику. Колико је тешко трајати на том путу више деценија, што је ваш случај?

Та жеља да истражујем и сопствено биће и време у коме живимо је нешто што је императив уметности. Од тога нити умем, нити могу да одустанем. У сваком послу који радим у позоришту, на телевизији, филму покушавам да пронађем сопствено утемељење, било да је реч о комаду или сценарију који радим. Не губим ни енергију ни вољу да макар једног гледаоца или скупину гледалаца освестимо. Да покушамо да људи доживе катарзу, неко просвећење кроз уметнички рад и деловање које стварамо. То је уосталом и наш циљ. У том смислу је данас можда и важнији него у неким временима која су ипак била лагоднија, мада, када погледам уназад, не сећам се неког свог лагодног времена у којем је театар био само забава. Ангажованост је нешто што је мени одувек била опсесивна тема и углавном у свим комадима које сам радио и у сарадњи с редитељима тражим врсту етичког, моралног и естетског упоришта. То ме одржава, та ватрица, и идеја, и жеља да трајем у томе! (….)

__________Извор:  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Tajkuni-kupuju-za-tri-kinte.sr.html

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s