Више од 750 година једна књига путује кроз српску историју!

simboli i signaliПривукао ме је, признајем, буран живот Мирослављевог јеванђеља, српске црквене књиге из 12. века, чија је вредност
непроцењива. Вероватно да је тих јулских дана 1999. године  било на стотине пречих, трагичнијих и страшнијих ствари о којима су српски писци, интелектуалци и новинари размишљали и писали, говорили и позивали на апел: ја сам наставио да размишљам и пишем о оном, што сам већ био започео прошлога новембра…
Многи знају о овој књизи да је написана крајем 12. века за Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Кад је бјелопољски
манастир претворен у џамију „Јеванђеље“ је стигло у Хиландар. Ту је  књига доживела прво значајно оштећење : руски архимандрит отцепио јој је једну страну, која се данас чува у Санкт Петерсбургу.
Хиландарци су „Јеванђеље“ поклонили Александру Обреновићу, у знак захвалности што је отплатио велике манастирске дугове. Прво фототипско издање, у Бечу, Србија је платила 300 дуката у злату.
Бечки мајстори су књигу оштетили, стављајући јој погрешан лепак. После убиства Александра Обреновића и Драге Машин, једно време „Јеванђеље“ се водило као нестало. Прешло је Албанију, а Други светски рат провело закопано у манастиру Рача…
Није тачно утврђено када је написано Мирослављево јеванђеље 1169. или 1197, најчешће се као година настанка узима 1190.
Да ли га је хумски кнез наручио за своју задужбину, манастир Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу или за личну
употребу у двору?
Како је, зашто и када Јеванђеље доспело из Бијелог Поља у Свету гору?
Да ли је то било у 17. веку, када је манастир Светих апостола претворен у џамију, или је пренето знатно раније, када су Србија и Црна Гора пале под турску власт?
У ризници манастира Хиландара чувано је све до краја 19. века.Захваљујући великој акцији угледног филолога Стојана
Новаковића, краљевина Србија је отплатила све дугове манастира Хиландара, и Светогорци су у знак захвалности, Александру Првом Обреновићу, током његовог боравка на Светој гори на Ускрс 1896. године, поклонили Мирослављево јеванђеље и Хиландарску повељу.
Хиландарска ризница није била баш најсигурније место за чување најстаријег споменика писаног ћирилицом. Руски архимандрит Порфирије Успенски, отцепио је, 1845. године, 165. страну ове књиге.
Тај лист чува се у Публичној библиотеци Салтикова Шчедрина у Санкт Петерсбургу. Руси га позајмљују за копирање, али га не враћају. – Друго оштећење, Мирослављево јеванђеље претрпело је 1896/97. године, приликом израде фототипског издања, у Бечу: јеванђелистар је развезан и по снимању повезан, али је коришћен „савремени“ лепак, који је касније довео до затезања страница и пуцање тананог пергамента.
После смрти краља Александра Обреновића маја 1903. године, донета је одлука да се Мирослављево јевађеље и Хилендарска повеља
предају Народној библиотеци. Повеља је предата, а Јеванђеље је нестало.
Шта се са Јеванђељем догодило? Да ли је продато у иностранство? Или га је покојни краљ поклонио некој својој рођаци?
Или је украдено и поново враћено у Хиландар?
Не. Оно је све време било у двору, запаковано у сандуку који је са осталим стварима предат краљу Петру Првом Карађорђевићу.
Пронађено је 1915. године када је сандук случајно отворен и одмах предато регенту Александру.
Заједно са српском војском прешло је Албанију. На Крф су га носила два Врањанца: кројач и учитељ Ђорђе и Пера Ђорђевић, рођак др Александра Јанковића. Њима је Јеванђеље поверено да га, заједно са крстом од платине, украшеним дијамантима из манастира Манасије, носе свуда са собом, а када дође време да светињу предају коме треба.
На Крфу је Јеванђеље чувано у Главној државној благајни, а крст је изгубљен у једној цркви где је био привремено на чувању.
После рата, јеванђелистар је враћен у Београд; од 1935. године чуван је у Музеју кнеза Павла.
Према одлуци краља Петра Другог и тадашње владе, Јеванђеље је 1941. године однето у манастир Рачу и поверено игуману
Платону. Игуман се обавезао да после рата Јеванђеље врати лично краљу или Кости Јарковићу који му је књигу предао.
Јеванђеље је скривано у сандуку са шушкама, закопаном испод дрвеног пода и камене плоче у олтарском простору манастира Раче.
Четнички командант Кондор Радовић покушавао је да се докопа Мирослављевог јеванђеља пошто – пото. Крајем 1943. године игуман Платон је Јеванђеље предао Кости Јарковићу и неком Кешељевићу, бојећи се да ће му га узети четнички командант.
Како је Јеванђеље доспело у трезор Народне банке, где је и остало све до 1945. године? Ко га је тамо оставио? Кустос Народног музеја М. Духаћ? Како га Немци нису конфисковали?
Од 1945. године, до шесдесетих, Мирослављево јеванђеље било је у сталној поставци средњовековне збирке Народног музеја.
Излагано је у стакленој витрини под јаком светлошћу рефлектора; листови су почели опасно да се исушују, пергамент је знатно брже старио него да су му били обезбеђени минимални услови чувања…
Мирослављево јеванђеље писано је у два ступца, црквено словенским језиком и има 181 лист величине 41,5 х 28,4 цм. Не зна се ко је био главни писар. Мањи део текста писао је Глигорије Дијак.
Користили су различите правописе, зетско хумски и рашки, и обојица су уносила елементе народног говора. Више од 260 минијатура са 88 птица које се налазе у јеванђелистару чувене су у свету. Поред птица, у иницијалима, ту су и друге животиње, као и људски ликови. Утицај ране романике јачи је од византијских утицаја, у ликовном делу књиге. Што је и природно, пошто је Јеванђеље написано и обликовано на потезу Дубровник – Котор – Бијело Поље, у Хуму, који је у то време био под латинском црквеном јурисдикцијом.
Корице књиге, израђене од дрвета пресвученог мрком кожом, украшене су слепим отисцима – биљним орнаментима и словима. Лазар Мирковић је сматрао да се слова печата могу читати двојако. Могуће је и да је повез урађен у манастиру Св. Павла у Светој Гори?
Повез изгледа није оригиналан, већ из 15. и 16. века.
Чињеница је да су корице мање од блока књиге.
Годинама се веровало да у рукопису и минијатурама постоји само пет боја. После скенирања у Ватиканској библиотеци – пре двадесетак година – откривено је да има осам боја. То поскупљује и израду фототипског издања и рестаурацију.
Да ли су то једине тајне које садржи у себи Мирослављево јеванђеље?
Не само са лингвистичког већ и са уметничког становишта, МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, привлачило је, и привлачиће,
посебну пажњу бројних научник и уметника…
Српске средњевековне књиге расуте су по свету, где су доспевале најчудноватијим путевима из српских манастира и цркава.
Неке је и сам Вук Стеф. Караџић продавао у невољи. Да ли ће се икада наћи људи који ће успети да начине фототипска издања тих књига заробљених по туђинским библиотекама и фондовима?
То не може бити само задатак страсних српских библиофила или богатих Срба, склоних да одреше кесу, већ саме државе, односно њених надлежних институција…
1. август 1999. У Београду.
Септембар 2006.

  Б. Т.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s