БАНАТСКА ЗАПЕВКА / Радивој Шајтинац

 

На крају овог спруда је Лакомица, салаш Михаила Лукића (Звижд, лето 2012, снимак Ивана Лукића)

На крају овог спруда је Лакомица, салаш Михаила Лукића (Звижд, лето 2012, снимак Ивана Лукића)

А одозгоре ‘мерички сан
                                         А одоздоле руски гас
                                         Само ћемо, одједаред, уочин…
/ненародна песма, шкргнути  бећарац/

Људмили и Угљеши,децама
Умиљава се, умиљава видљиво ово штене
Време носи вашке, простор кади срце,
Чула један век пре знају шта ће бити,
Док то  дође до речи,док то стигне до душе
живот ће већ бити кисело вино за прање букагија
Стра’ ме је мати, стра’ ме је оче, стра’ ме је брате,
Жено и децо, да сам у себе самог  већ закаснио
Запутио се алав,жељан и сласти и мука
Па право кроз ову топлу штенару
Стенице да дочекам,заљуљам кадионицу
Скупим даха и пљуванка, сварим врели чичак
Прогутам светли облак из голупчије супе
И шапнем Господу,дваред ако треба,
Паор је паор, мани њега нек пати
Само ће тако моћи и дигод и нигди
А то што овако тишти, и то што овако цвили
Само вечно и вечно казива
Сви смо, сви смо овак’а штенад били
А то што се збивало и што се дешавало кобајаги
Прибило се у верност  ко лепак за сопствену кожу
Да нам штогод изнутра не испадне
Па то појемо ко  да је туђе.
А,Теби тек, ћери моја
Теби пред којом сам вазда осто ко на исповеди
Шта тек теби да признам а да те не изненади.
Не разболе,
Кад би човек само то  имо,
Душу и у башћу јоргован,
Неби ко ја
толко  ’рабрио и обећаво.
Неби те, ко ја тебе, довде дово
Ту ди под звездом а ледена сенка
Заузима оно место ди би требало да стојим
Претворена у дубоку рупу
У последњу цигљану
Одакле се пење ровац ладни, сањиви
Мрви искипелу црницу, мрви цели свет
Ту смо ,саде, ту где се све то одроњава
Ћери,у кајању непојамна.
Све сам лаго о радости и волењу
Кроз ово цвеће и грање ди,кав, ми стојимо
Завија  плекани ветар,мрси оштре шлингераје
Коље мирис,пупољак, коље росу, коље пчелу
иди и склони се,да се од овог не разболеш
од овог од чега сам се ја разболо
јер, кад све ово изнутри и наоколо, толко боле
а ја не осећам ништа
онда ту ни спаса, ни поверења,
ни  страха, ни милости,
чак ни жалости врле,
ни кривице праве нема и нема.
‘Иљаде и  ’иљаде година
Све ово равно и непрегледно
Изгледа  да је само нишанило у нас
А ја те нисам заклонио
Бога сам послушо, ровца дочеко
Све теби, пречистој, овде,баш овде,
живот фалећи.

Грешни отац Радивој

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s