ПЕТ ПЕСАМА АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА

ПРЕОБРАЋЕН

Сунце има моје очи, руке, ноге. Али сунце
не може да сиђе у бунар са леденом водом.
Ја се и у мрклој ноћи кад сунце мине
за обзорјем, сећам сунца. Што је још
занимљивије и кад зажмурим опет га видим.

Српски песник Александар Лукић. Слика из Андалузије (Шпанија, 2011)

Српски песник Александар Лукић. Слика из Андалузије (Шпанија, 2011)

КРТИЦА

На ливади тик уз шуму,
леш кртице почива.
Јадна кртица, где је нашла место
да угине.
Али шта ме се тиче
судбина створа,
огуљене и бачене шубаре?
Толико струкова са зрелим плодовима
шумских јагода, има по башти ливаде
гледај њих.
Сунце ослепљује кад му се загледаш у лице.
О, сунце, како си немилосрдно,
сунце, сунце.
У брзини окреће се точак, а онда
отпадне и заврши у јарузи.

ОСТAТИ ВЕРАН

Марини Цветајевој
 
У праскозорје зађох у ружичњак, а тамо
поче се дружити са мном поветарац тих,
маше ми пред носом, а потом, приви ми
се уз лице, стидљив и нерасцветао гасећи ноћ.
Бели пупољче, наједноставнија чежњо јутра.
И ја сам одбачено длето био
што је резбарило дуборез –
удахњујући посебан ритам уметности.
Очи вртлара, не могу да те виде,
као што то чиним овог јутра ја.
Посао вртлара подређен је дневници –
окопавању ружичњака од раног јутра
скидању биљних ваши са младих пупољака.
Свиће, свиће, да би лепота букнула из таме.
Да би букнула између нас.
Ноћима призивах глас пупољка,
час кад ће ме позвати себи –
дошао сам ти пупољче – кажем –
шта нам ваља чинити сад?
Клањати се нисмо умели ни пред ким.
А такве бацаше у живи креч, одреда.
Ах, Марина, нек те не плаши
баштенско црно камење.
Алатке бачене уз ограду.

ЦРТАЊЕ МЕСЕЦА

Грмови паунова костреше се
са чипком језивих очију по себи –
црних звезда, распуклих смокава,
семенки опалих на земљу.
Пламен црта млад месец.
Јуче ватра, а преко ње ражањ
одраног јагњета окреће се
са роговима на глави.
Јуче, то нисам више ја.
Ни оне кости бачене кроз врата куће,
псима везаним о ланац није моја идеја.

Успомена из Шпаније (где је Г. Лукић предводио делегацију града Пожаревца , на познатом шпанском фолклорном фестивалу)

Успомена из Шпаније (где је Г. Лукић предводио делегацију града Пожаревца , на познатом шпанском фолклорном фестивалу)

 
СЕЂА НА РЕЦИ

Свештеник ушушкан чинодејствује
са мантијом скројеном до земље
својеврсни гуштер за лептирима
насрће у цркви нашег села
побожне старице клече
на танкој асури до поднева
пред сувоњавом муштиклом.
Испод пастировогбабурастог носа
куљају стихови светих књига:
како Бог заповеда.
Успаване рибе вода наноси у сеђу.

ИЗБЕГЛИЦЕ

Жути зуби од дувана,
дрворед кленова без лишћа.
Конфисковане краве, овце,
куће са мансардом, шиваће машине сингер
мираз неке ћопаве девојке. Плуг, запрежна кола
кошнице, пролећу небесима.
Накострешена природа: грмови јоргована,
врежа павити уплетена у грању црног глога,
беле шубаре брежуљка преко реке, кровови
напуштене колоније ратних избеглица.
Бели кречни прах спира киша.
док шиваћа машина штепује сенке
кривог дрвећа са запрежних
кола и баца их под себе.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s