Белешке уз неколико одабраних одломака из романа Via Romana

Роману Вука Драшковића Via Romana* није потребна друга препорука, осим неспретне белешке издавача на полеђини корица**. Роман је сам себи препорука, упркос томе што је лоше прошао код тзв. НИН-овог жирија***. Драшковић није имао нити може имати срећу, као писац, са свом том наметачком, новојањичарском боранијом. Колико знам, Драшковић је прву своју и можда и једину књижевну награду добио пре неколико година (књижевна награда „Госпођин вир“, коју додељује пожаревачка Едиција БРАНИЧЕВО, за дела која одскачу и задиру у бездану књижевност). Тада су, ако се не варам, претходни Драшковићев роман, острвљено оспоравали тзв. критичко разочарани „умови“-индивидуми у име некакве више естетике, а највероватније по налогу владајућих партијских филијала и властодржачких котерија, пониклих из ордија титових јањичара, османских јањичара: из оног пакла и ужаса са којим се, Вук Драшковић, први у српској литератури суочио једним романом на озбиљнији начин, рецимо, и од Момчила Селића, или Милисава Савића. Било би мало дегутантно да споменем и  себе и своје романе („Доктор Смрт“, 2003; „Пасија по Амарилису“, „Литургија“, „Месечева свадба“, „Северци“ – да не спомињем друге…), које је наметачка и јаничарска критика игнорисала на све могуће начине. Заиста, најновији Драшковићев роман, није по укусу тзв. савремене српске књижевне критике и савременог српског друштва. Сетите се – кога штампају, колико до јуче, у „Службеном гласнику“, или на другим местима… Томови и томови – како би рекао Драшковић у најновијем роману – Српских Платона, Српских Толстоја, Српских Пастернака: превртача и Титових химнопојаца!!

Наравно, као и свака друга књига, и роману Вука Драшковића Via Romana, ако би се најстрожије критиковао, могао би се „касапити“; али мени се чини, у овом тренутку, да би то била лудост, јер коначно, Драшковић је на један лежерни начин исприповедао један трагички роман који задире у само биће и трагедију и агонију Српског друштва и културе, не само 20. века, већ последњих неколико векова. У том смислу, овај роман је без премца у савременој српској књижевности, и таквих књига, данас, нема много. Не бих се смео заклети да таквих књига има још десетак. У том смислу, новојањичарска ујдурма са књижевним наградама и ове године је успела, делимично, рецимо, јер је НИН-ова награда припала једном амбициозном писцу, какав је Гаталица, од кога треба очекивати и много боље и мање кабасте романе…Велика је разлика, наравно, између Драшковићевог и Гаталичиног романа; јер је разлика не само у таленту и умећу него и у искуству. Иако се дотакао веома трауматичних тема, у свом најновијем роману, на један врло подстицајан начин, Гаталица је, ако смем тако рећи, избегавао да се суочи директније са неким рак-ранама српског менталитета и усуда… Али, има времена. Важно је да се Гаталица одлепио од матрице награђиваних тзв. партизаних писаца и модли…

Предлажем, да погледате и овај текст: Хармоника Вука Драшковића: Видети више – http://m950.wordpress.com/2013/01/31/%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

Са даром да сведочи језгровито, што ја не умем, да је Арслан-бег у овом времену, а са искуством службе тројици Османовића султана, где би он – питам се – потражио узрок малаксавању и трулежи нашег царства?

Велики рахметлија испусти своју племениту душу и остави нас као сирочад, са Главом на Истоку и стражњицом на Западу – привиђа ми се да читам ововремени запис бега из мог Јасенова. Напусти насу баксузном земану, кад посрће источна империја, која нам је џамија, а сотони из Америке, која је за царевог живота била ризница двора и царства, више нијесмо од користи. Руши се џамија ђе клањамо, празни се казан из кога једемо. На трону великог цара, тискају се смушени везири и паше, све евнух до евнуха, па булазне да је покојник жив и да је све исто као и раније, и у царевини, која копни, и у дуњалуку, који се тресе и мијења… Да је на мом месту, чини ми се да би Арслан-бег тако све-дочио. И чини ми се да би мртвом султану, који је од царства направио хидру, чудовиште са главом у крилу једног а стражњицом у крилу другог непријатеља, све заборавио и опростио, као што је све заборавио и опростио мртвом Осману. Да је он нама још жив, сабља би сјекла и коров и трње и одметнике. Скупо и прескупо би Арнаути платили скорашњу буну и светогрђе, да магарад и коњи, на својим реповима, вуку султанову слику по калдрми у Приштини. Напунио би зиндане и отправио катул фермане хоџама и муфтијама, агама и беговима, везирима и пашама, који ору и хараче, по свом ћефу, у њиховим пашалуцима и вилајетима… Арслан-бег, верујем, не би ни могао друкчије. Васпитаван је у Стамболу, да је у царевини Османовића цар власник свега, па и свачијих живота, и да се, у служби султану, никада не броје мртви, него само султанове победе. И ја сам, некад, тако мислио.

Овде, у Африци, нарочито после очеве и мајчине смрти, самоћу сам разбијао књигама, које нисам могао наћи ни читати у Јасенову, ни у Сузници, ни у Орлову, ни у Београду. Углавном су на енглеском м само понеке на српском. Маљ погоди човека у главу кад сазна да су пролетерске револуције у свету однеле више од 70 милиона људских живота! Пола од тог страшног броја, побијено је у Русији. Вмше је људи у тој земљи покосио комунизам него нацизам. Жртве у Југославији нису ни избројане.Не знам да ли верујем у Бога. Ако верујем, себична је и танка моја вера. Она је у жељи и нади да, после мене, остане нешто свесно од мене, и у нечем што бих назвао савешћу или унутрашњом заповешћу да човеку, ако је човек, никада, у име било кога или чега, не сме бити све дозвољено. Из такве вере, која је, знам, на стакленим ногама, прокључала је, у Африци, и моја побуна  против књига које су криле злочин, против мојих учитеља и професора, против оца и мајке, против новина, против филмова, против себе самога.

(стр. 218-219; крај поглавља  „Најбрже и најтеже“)

 

(…)

–  Како си стигао? Што ниси телефонирао? – сипам
му пиће у чашу.

–  Нормално, као слободан грађанин – зацерека се
Милутин. – Малме-Лондон-Најроби-Лусака.

–  Малме? Сад си у Шведској, а не тамо?

–  Већ пола године. Купио сам кућу, ништа не ра-
дим… Мораш са мном, зато сам и дошао – загрли ме. –
Вељко завршава трећи, а Видосава први разред… Вељко
исти његов ђед… Пукнућеш од смијеха кад чујеш како
сада Катарина говори српски.

–  Зашто си напустио Јужну Африку?

–  Како зашто? Пратиш ли вијести, ђе ти живиш?
Бијели доводе Манделу на власт, он ће бити предсједник.
Сви домаћи бијели остају, све ће им Мандела опрости-
ти и неће бити ни злопамћења ни освете… Једино нема
мјеста за странце, за плаћенике…

–  Исправно – насмејах се. – Бели домороци остају,
а бели јаничари… ти и такви, морају одакле су и дошли.

–  Баш ме брига, исплатило се. Уштеђевина вели-
ка, отпремнина велика, задржао пилотску кондицију и
знање, а рата нијесам ни видио… Рата ће бити код нас,
буразеру, и то дугачког и крвавог! – одједном се уозбиљи.

–  Неће. Није то могуће.

–  Хоће, и то брже но што ико мисли. Тамо су сви
полудјели.

–  Војска је снажна и јединствена, причаш глу-
пости… Јесте да је код нас луда кућа, свашта се прича,
свашта се пише, али од речи се не гине.

–   Опаке ријечи покрећу куршуме. А ова Титова
војска ће нам јебати мајку! Свима, а нама више него ико-
ме… Па, слушаш ли ти наше идиоте у Београду – устаде
и поче да шета. – Брбљају о заштити социјализма, о ко-
мунистичким идеалима и вјерности Титу… Завезали се
за Русе, завезали се за мртваца.

–   Волео си Русију, Милутине. Препарирали те, из-
гледа, у Јужној Африци.

–   Волим ја Русе и сада, али они су у хаосу и расулу.
Распада им се држава, умире комунизам… много ће
проћи времена да Русија оздрави… Дођи у Шведску, па
се увјери како изгледа једна људска држава.

–   Што изабра баш Малме?

–   Тамо су Катаринини, а и на југу је, па је мање хлад-
но… Молим те, дођи код мене, одмори се и упознај ту
земљу. Допашће ти се, и тамо ћеш и остати.

–   Нећу, не могу. Само у Београд… ево се пакујем.

 

–  Погинућеш! – крикну он и уплаши Филипа, а
Џими скочи и залаја. – Ти си љекар, одмах ће те моби-
лисати – једва се смири и седе. – Мислиш, буразеру, да
и мене срце не вуче своме народу и језику, своме селу,
своме небу – прекри лице длановима. – Сјешће ме у миг,
да рушим и убијам. Нећу, нећу, нећу! – заплака он.

–  Милутине, прибери се, шта то причаш? – загала-
мих и ја. – Нема рата, нема никаквог рата, човече, нешто
си ружно сањао.

–  Знам ја Титове генерале и њихову луду памет. Да
су теби судили и да си ти био у њиховом затвору, не би
тако говорио.

–  Хајде, попиј још једну. Ти робијао због Марша на
Дрину, а сад се код нас то пева свуда и слободно. Победио
си, Милутине.

–  Ко пјева? – повика он. – Они исти који су ми
судили и којима је, и сада, Тито и у души и у мозгу…
Промијениће заставе, промијениће капе и ознаке на ка-
пама, али они себе никада неће промијенити. Уздигли се
на злочинима, па неће ни отићи друкчије.

–  Много си гневан, а сваки гнев помућује ум и сужа-
ва видике – пецнух брата. – Рецимо да има нечег и ствар-
ног у тим твојим слутњама и страховима. Рецимо, тако,
да се усташе, заиста, појаве у Хрватској, Херцеговини и
Босни. Да ли би тада полетео на свом борбеном ловцу?

–  Не бих! – зачуди ме његов одговор.

–  Не би?

–  Јок, буразеру. Упознао сам ја неке усташе у Јужној
Африци. Шака гована! – ето шта су. Старци пред гробом
и клинци рођени и школовани у Титовој држави, га-
ламџије и кукавице. Има међу њима и оваквих као што
сам ја, јер су из нужде напустили земљу. Једине опасне
усташе су Титови људи. Његови скојевци, његови пар-
тијски главари, његови официри, његови новинари и
писци.

–  А ко су данас четници, Милутине?

–  Исти ови који су и усташе… Што тако буљиш у
мене? Сви су Титови, и он их је све васпитавао… Жика
Четник је онај прави четник… такви су и старци у еми-
грацији. Давно ратовали, давно изгубили, краду Богу
дане, чепркајући по успоменама и чекајући да умру. То
им је једини програм… Овим Титовцима у земљи, по-
требне су усташе и четници, да се сакрију иза њих и да
своје зло свале на друге… Јок и јок, буразеру, у њихов
рат ја не идем!

–  Говоре ли Вељко и Видосава српски? – побегох од тог мучног разговора.

. – Уче, уписао сам их у српску школу у Малмеу. Знаш, и тамо је доста наших…

Још два дана остао је у Лусакм, а ја сам, наредне вечери, одлетео за Београд. Из Југославије кафанских чарки и преграда, која је променила име у Џунгла, враћао сам се у стварну џунглу. Мој слуга Филип није знао ништа о томе, па је, плачући, молио да га поведем са собом. Плакао је и мој добри Џими, цвилео и плакао. Дуже од сата, растајао сам се са њим, сликао га, мазио, грлио, причао му о првом Џимију, који ме је дочекао у Африци, правдао му се што га напуштам, молио га да ми опрости и лагао да ћу се брзо вратити. Све је разумео.

„Збогом, моја Замбијо“, рекао сам гласно, кад сам улазио у авион и кад сам се, по навици, прекрстио. Једва сам задржао сузе.

(стр. 256 – 259, крај поглавља „Сусрет са Арслан-бегом“)

 

(…) Без најаве, те зиме, у Јасеново дођоше нарочити посетиоци. Мој друг из Студентског Града, академик Јауковић и Српски Платон, „драгуљ националне мудрости“, како су писале патриотске новине и говорило се по ратом захваћеним кафанама, механама, сахранама, научним симпозијумима, књижевним трибинама и славским прославама у престоници. Са занимањем брижних и ганутих људи, прошеташе између кревета бескућних, болесних и рањених. „Ви сте српски јунаци!“ – узвикну Платон, напуштајући болесне и рањене. Пређоше обојица у моју ординацију. Зејна пристави кафу и послужи их још врућим уштипцима.

–   Мање бринем док је таквих српских патриота, драги докторе Чавка – рече Платон. – Сви смо вам захвални. Гледао сам, синоћ, телевизијску репортажу о вама. Мора да вам се допала.

–   Чуо сам од других, али нисам гледао. Немам времена, ако верујете.

–   Ви сте, вероватно, Дамјанова помоћница? – упита Зејну академик Јауковић.

–   Помоћница и супруга – осмехну се она.

–   Супруга! – изненади се он. – Што ме ниси звао на свадбу? – прекори ме.

–   Није ни било свадбе.

–   А шта је вама генерал Чавка? – упита Српски Платон. – И он је Херцеговац. Можда сте и блиска фамилија.

Падају усташе и свака травка, куда протутњи Генерал   Чавка!   –   издекламова   академик  Јауковић

– Народ пева песме о њему. Одлучан, храбар, без милости. Наплаћује нашу крв из оног рата.

–   Читао сам о њему, али нисмо у сродству – крадомице погледнух Зејну. – Не познајем га и сигурно није из мога села.

–   Велики патриота и стратег – рече Платон. – Као младић, био је у партизанима, убеђени комуниста, био је пуковник у нашој армији… Како то да га не познајете? Хапшен је после Титове смрти.

–   Не знам, тада сам живео у Африци.

–   Ако се не варам, ти си из Орлова? – упита ме Јауковић.

–   Обоје смо из Орлова, и супруга и ја.

–   Чавка је био ухапшен баш у Орлову, на неком митингу ових наших потурица – нетремице ме посматра и смешка се академик Јауковић, а ја погледујем Зејну.

–   Била сам на том митингу – намршти се она. – А потурица што се тиче… – не заврши, јер у собу уђе Максим Козбаша.

–   Опростите што се нисам најавио – рече збуњен посетиоцима које је затекао. – Навратићу касније – окрену се да оде.

–   Добро сте дошли – у три корака стигох до њега. – Кућа није тесна, ако чељад нису бесна, како народ каже – понудих му столицу, и он седе. Још  затечен Платоновим и Јауковићевим присуством, нити се рукова са њима, нити им, макар, климну главом.

–   Дошао сам да тражим вашу помоћ, докторе, за две смротице из Хрватске – седе наспрам мене.

–   Јесу ли Српкиње? – упита Српски Платон.

–   На идиотска питања не одговарам – обрецну Максим.

–   Наши смо, нисмо усташе – рече академик Јауковић.

–   Нисмо ни једно ни друго – одбруси Максим Козбаша.

–  У овим одсудним тренуцима сурове битке за српску државу, сви смо обавезни да будемо у тој бици -смирено ће Српски Платон. – Мене много забрињава што то није тако. И забрињава ме много, господине Козбаша, што је ваша идеолошка и лична мржња
према нашем председнику ослепела ваша српска чула.
Нашој националној ствари наносите велику штету.
Не љутите се, него добро размислите и послушајте ове
моје очинске савете.

–   Србија се данас брани у Книну, у Бенковцу, на
Папуку, у Вуковару, у Дубровнику, у Тењу, у Борову
Селу, а ускоро ће се бранити и у Сарајеву, и на Купресу,
и у Мостару, и у вашем Требињу – плану у образима
академик Јауковић.

–   А ја мислим да се и Книн и Вуковар и Пакрац
и то Тење и Сарајево и Требиње бране у Београду –
одговори Козбаша. – Бране се од вас и вашег пред-
седника! – обојица га згрануто посматрају и слушају.

–  Убијате једну велику и дивну државу, сејете мржњу
и лудило освете за лудило и злочине усташке др-
жаве, гурате људе истог језика на касапницу. Ви сте
апостоли смрти, а не српски патриоти. Ову болницу
и прихватилиште, и све болнице и логоре избеглица
по Београду и Србији, пуни ваша сатанска памет. Ви
сте највећи непријатељи српског народа. Где год зао-
рете, ту Срби више не расту! – подрхтава му глас и
тресу руке. – Докторе Чавка, преклињем вас да нађете два лежаја за ове две девојчице из једног села код Јасеновца, убијени су им и отац и мајка – обрати се мени. – Код мене су, у стану, у тешком су шоку, од-бијају и храну и воду.

–   Идемо ми, драги докторе – устаде Српски
Платон. – Још једном, много вам хвала на српском па-
триотизму… А вама ће, Максиме, српски народ судити
због издаје! – припрети му испруженим кажипрстом.

–   Сачекајте ме – замолих Максима и одох да испратим Платона и Јауковића. Задржах се мало дуже и, некако, издржах да ћутке пређем преко Платонових речи да би, због таквих као што је Максим Козбаша, требало формирати преке ратне судове и „све издајнике скраћивати за главу“.

–   Како човјек може да се превари – вратих се у ординацију, док је то Зејна говорила и приносила кафу Максиму Козбаши. – Све до малоприје, ја сам се вас плашила, а можда вас и мрзјела.

–   Пронашли смо кревете за ваше две девојчице – уплаших се да би наставак разговора између њих двоје могао да буде и непријатан.

–   Много вам хвала, допустите да телефонирам супрузи – рече он. – Зашто сте ме мрзели? – упита Зејну, кад обави телефонски разговор.

–   Због оне ваше књиге, због четника и пријетњи да ћете нам вадити очи.

–   Коме то вама? – подиже он обрве и прође пр“стима кроз густу и дугачку браду.

–   Муслиманима.

–   Ви сте муслиманка?

–   Муслиманка. Зејна – осмехну се она.

–   Јесте ли читали моју књигу?

Нијесам. (….)

(стр. 296-297, поглавље „Мали, ја сам“)

 

(…) Месец дана касније, дођох у Београд. Престоница и Србија бучно су славили Садамов пораз на изборима и победу шаролике коалиције Европска Србија, коју је, за живота свог, окупио Максим Козбаша. Право са аеродрома одвезох се, таксијем, до Зејне и Ђурђине. За живо чудо, гроб није био закоровљен. Касније ћу сазнати да то дугујем Ташани.

Месечина је, и гробницу и натпис изнад ње, прекривала необичним сјајем. Загледах се у ведро небо и учини ми се да је Месец уздахнуо и нешто рекао. И да сам чуо шта је рекао…

Телефонирам Ташани, али нико се не јавља. Свратим на вечеру, у Клуб књижевника. Сви столови препуни. Немам где да седнем.. За свим столовима, про-слављају победу.

– Србија је одвезана од политике пораза! – држи здравицу, стојећи, за централним столом, академик Јауковић, а веселе се, и смеше, Српски Платон и остали за том трпезом победе. Са њима је, видех, и онај мој земљак из Службе безбедности, који ме примети и препозна тек кад сам одлазио.

–  Куд бежиш, врати се – стиже ме на степеништу.

–  Нећу да кварим весеље.

–  Велико весеље – зацерека се он и, пијан, посрну на
степеницама. – Паде Садам, како га је твој Максим звао

 

–  заплитао је језиком. – Једног смо ћушнули са власти, а
другог под земљу! – умало ја не падох, када чух пијанца.

–  Нема више твог Козбаше, то је наша победа… Био сам
мајор, а сад сам… обећали ми ови Максимови наследници чин генерала… – затетура се и паде.

Ја, Дамјан Чавка, из Јасенова Сиротог Божидара и Арслан-бега, више не желим, и не могу, ни сведочити ни писати. Премишљам се да ли да поцепам и спалим и ово записано.

Шта би било – питам се – да, ни Сироти Божидар, ни ја, никад не крочисмо из Јасенова, и да не закорачисмо на Via Romana? Ништа се, под звездама, не би про-менило. Само би друкчије биле судбине обојице. И не би могло бити, ни Арслановог, ни мог, сведочења.

(стр. 315-316, крај романа и поглавља „Месечев уздах“)

knjiga%20via%20romana

__

* Via Romana /  Вук Драшковић . Едиција: “Посебна издања” . Формат: 120 x 200 мм. Број страна: 312 стране. Повез: брош Година издања: 2012. ИСБН: 9788674462133.

** Издавачева препорука:  У новом роману Вука Драшковића, симболичног наслова „виа Романа“, главни јунак доктор Дамјан Чавкакроз своју судбину описује скоро четири века српских посртања, од 1602. до данашњег дана. Тај велики Царски пут је најбољи сведок вековних патњи , јањичарства, раскола, убистава, самоубистава, бегова и поданика, победника и побеђених, четника, партизана, усташа, комуниста, сваковрсних заблуда, крвавих освета,слепих обожавања и побуна, похлепе, одметништва, снова и сурове стварности, заплета и лоших расплета, наших појединачних и колективних драма.

Основа романа је потресна исповест двојице јањичара, из истог села, из исте куће, али вековима удаљених. Један обожава султана Османа и служи му, а други боготвори свог султана и царство звано Титова Југославија.

Цена 490,00 дин.

* * * Официјелна, тј. званична бирократска „јаничарска“  књ. Критика, уврстила је у шири избор за НИН-ов роман године, на последњем месту  споменути Драшковићев роман. На састанку НИН-овог жирија за избор романа године одржаног 17. децембра 2012. којем су присуствовали: Љиљана Шоп, Владислава Гордић Петковић, Милета Аћимовић  Ивков, Мића Вујичић и Васа Павковић (председник), на основу читања 120 приспелих  романа, начињен је шири избор који доносимо у овом броју.
Драган  Великић, BONAVIA – Стубови културе, Београд;  Мирко Демић, ПО(В)РАТНИЧКИ РЕКВИЈЕМ – Агора, Зрењанин;  Дејан Стојиљковић, ДУГЕ НОЋИ И ЦРНЕ ЗАСТАВЕ – Лагуна, Београд;  Бранко Анђић, PLAY-BACK – Агора, Зрењанин:  Адријан Сарајлија, ОГЛЕДАЛО ЗА ВАМПИРА – Аутор;  Дејан  Вукићевић, ЦЕРЕБРУМ – Чигоја штампа, Београд;  Вуле Журић; СРПСКА ТРИЛОГИЈА – КЦ Новог Сада;  Борислав Чичовачки, РАСКОВНИК – Архипелаг, Београд;  Александар Гаталица, ВЕЛИКИ РАТ – Моно и Мањана, Београд;  Сандра Петрушић, ПОНИЗНО ОДУСТАЈАЊЕ – Eвро Ђунти, Београд;  Светислав Басара, ДУГОВЕЧНОСТ – Лагуна, Београд ;  Енес  Халиловић, ЕП О ВОДИ – Албатрос Плус, Београд;  Милен Алемпијевић, ШЛУСТРИК – Албатрос Плус, Београд;  Крста Поповски, СУДБИНЕ – Дерета, Београд;  Стеван Лазић, БЛУЗ ЗА ЛУЗЕРА – Плато, Београд ; Мира Оташевић, ЗОЈА – Геопоетика, Београд;  Ратко Дангубић, MOVING DAY – Архипелаг, Београд;  Драго Кекановић, ВЕПРОВО СРЦЕ – СКЗ, Београд;  Данило Николић, СПИСАК БУДУЋИХ ПОКОЈНИКА – СКЗ, Београд;  Катарина Брајовић, ШТАМПАР И ВЕРОНИКА – Штампар Макарије и Октоих, Београд и Подгорица;
Љиљана Томановић Пономарев, УЧЕНИЦА ПРОФЕСОРА ЏОЈСА – Лагуна, Београд;  Иванчица Ђерић, НЕСРЕЋА И СТВАРНЕ ПОТРЕБЕ – Ренде, Београд;  Ана Вучковић, SURFING SERBIA – Лагуна, Београд;  Вук Драшковић, VIA ROMANA – Новости, Београд…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s