ИСТОРИЈСКА СИЛА, ТЈ. ПРОЛЕТЕРИ И КУФЕРАШИ / Белатукадруз

хоризонт

хоризонт ишчекивања, увод у превредновање

То, о чему говорим, Берђајев је називао ИСТОРИЈСКА СИЛА. Она је наметнула, кроз читав 20. век ( а нарочито у његовој другој половини), у друштвеном животу, у уметничком стваралаштву, у новинама и по књижевним часописима, у школама и на факултетима, у редакцијама издавача ПРОЛЕТЕРЕ, и куфераше (при том, ове две речи не употребљавам само у социјалном смислу). Берђајев је видео шта ће се догодити на самом почетку двадесетог века и већ 1907. године, он је у књизи „НОВА РЕЛИГИЈСКА СВЕСТ И ДРУШТВЕНА  РЕАЛНОСТ“ (изд.  М. В. Пирожкова, С. – Петербург, 1907). На историјску сцену су ступиле три моћне силе :  и Берђајев је написао књигу против њих, тј. против  старе мртве цркве и старе религиозне посустале свести која је посветила схватање државности; против позитивизма и атеизма и социјалдемократских лажних религија које је посветила некадашња рационалистичка свест; и против анархистичког ирационализма, хаотичне мистике и друштвеног нихилизма који полази од такве мистике…

Нова религијска свест коју је Берђајев  условно називао неохришћанством, по његовом веровању, налазила се у основи онога што је он супростављао лажним тенденцијама. Основа његовог религиозног, филозофског и друштвеног односа према бићу  извирала је из његовог релано – мистичног осећања личности. То је ништа друго до интезивирано самоосећање које у светској тајни открива индивидуалне судбине…

Берђајев, поновимо, није био пролетер, куфераш, као што ни ја то нисам био. Добили смо наслеђе од својих предака и наша је дужност да то наслеђе чувамо и да та богатства увећавамо.  Аристократизам духовног порекла – то је за нас полазна тачка; то нас обавезује на племенитост у поступцима. „Она плебејска увређеност и озлојеђеност људи из подземља, она вечна рана због тога – јесте нешто грубо и наказно. Треба поштовати своје  претке и волети наслеђе које смо примили од њих. Истина не почиње са мном и ја никада не бих поверовао у такву истину која је тек од мене почела. Тако нешто не би било нити истинито нити вредно пажње. Ја и моје поколење само настављамо са откривањем истине и стога сам ја дужан да будем и револуционар и конзервативац.Порицање тог конзервативизма које је данас толико раширено није ништа друго него нихилизам и хулиганство – то је страшна пустош. „Догматски“ развитак човечанства је пењање по степеницама : виши степеник се опире на онај нижи и тако се лествице учвршћују и воде на небо. Само је онај проналазач који нешто пронађе а човечанство тако дуго тражи већ и тешко да ће нешто пронаћи – оно до сада није ништа пронашло. Прогрес не негира прошлост него сабире и оно ванвремено обогаћује свет. Развитак је стваралачки процес иако га често схватају као опште истребљење.“  Свест о близини Бога, свест о томе да смо сви ми деца Божја а не робови представља психолошку основу Берђајевљевих религиозно – филозофских идеја. Дакле, Берђајев је поседовао витешку верност Богу, своме рођеном Оцу, нешто много племенито и узвишено. Он је знао да је религиозно осећање света у својој најдубљој суштини радост иако проистиче из трагедије света, која је иманентно несавладива.

Код нас је шесдесетих, врло мало образованих људи читало Берђајева (сликар и песник Л. Шејка, колико знам). Најпознатији уметници шесдесетих и седамдесетих година, као уредници у великим и диригованим, монополским  државним издавачким кућама (од „Нолита“ до „Просвете“), левом руком су, као наметнути, комунисти, читали наметнуту партијску паралитературу, а десном (потајно)…ко зна шта?

 

Када сам понудио неколико песничких рукописа најпознатијим издавачима (СКЗ, „Просвета“, „Нолит“…),  књиге су ми, као и неким другим сличним мени песницима, одбили,  уредници о којима се истовремено говорило, да спадају у највеће савремене српске песнике ( навешћу само неколико имена : Раичковић, Павловић, Попа, Иван В. Лалић…) Они су ме, као уредници, спречили као песника, удавили. Као и њихове чувене колеге : Зоран Мишић  и Светлана Велмар Јанковић. Тек сам напунивши педесету годину схватио шта су ми урадили, шта су урадили. Сви споменути, који нису најгори и најтипичнији представници христоборачке  тенденције, која је наметнута силом, победом револуције (Ристић, Ђилас или Зоговић, или неки други жреци… су  починили страшније ствари у култури и књижевности, и не само у њима!), израз су  самољубиве побуне против Бога; немају ни трунчице аристократизма : уметност коју су створили је профана и груба.

Сви су били рањиви и ташти – и Попа и Павловић! –  и суштина такве врсте и такве таштине припада стању нижега реда. Немилост је суштина нерелигиозног живота и  деловања таквих уредника и књижевника. Афирмисали су и давали простора најчешће својим пуленима, тзв.  комунистичким уметничким јањичарима. Међу споменутима је било личности које су знале да је свет иманентно узет, натурални свет ужасан и без излаза, да не може бити оправдан; и ни у једном се није пробудила вера, која је налажење трансцеденталног излаза – могућност превладавања и оправдавања. Зато ће временом бити заборављени. Оном мером којом су искључивали, том истом мером ће им временом бити узвраћено. То је правда

Правда може бити понекад неправедна, када је одоцнела. Доживео сам као пораз и велику културну срамоту да се на издисају 20. века штампају изабрана и сабрана (не)дела једног дела  српских писаца, типичних представника демократизма писаца и богоборачких погубних тенденција, да их издају и штампају у време незапамћене невоље и беде српског народа, велики државни  издавачи, опет; опет оне исте и никакве, мутанте; да објављују њихове надуване и уметнички сумњиве књиге о руву и круву народа; док сам ја, о свом руву и  круву, у стотинак примерак објављивао свешчице својих првих књига – оних, које су ти исти одбили пре безмало четврт века. Зашто су их одбили? Никад нису имали куражи и интелектуалног поштења да кажу, али ја знам : зато што су имали презриви однос према мистици!  Јер комплетна  официјелна српска књижевност друге половине 20. века, још више диригована и ретардирана књижевна критика, као и свет у коме је настајала, презриво се односила према мистици. „Мистика је веома удаљена од суштинских интереса који заокупљају савремени свет, она није тесније повезана са уређењем људског друштва чиме се наша епоха углавном бави. Владајућа свест нашега доба види у мистици или психичку аномалију или некакву настраност која је некоме занимљива, или, пак, подсвесну човекову жељу да фикцијама и привиђењима заустави реални и разумни прогрес у организацији самога друштвеног живота. У наше време мистику више не узимају у обзир; за човека који се бави мистиком кажу да је одбачен и односе се према њему као према некоме ко је изгубљен, а хумани социјалисти већ припремају за такве људе посебну врсту азила у којима ће се са таквима поступати као са онима који су , благо речено – скренули с памети. Тако се према мистици односе  савремени „свесни“ људи, за њих проблем мистике не постоји –  „скептични духови“ све знају и ни у шта више не сумњају…“

Берђајев је све то написао, лепо описао, и пре него што су се родили  Попа, Павловић, Иван В. Лалић! Тек у педесетој сам, понављам, јасно сагледао, шта су ми урадили, као младом човеку и песнику, склоном мистици,  прононсирани комунистички уредници!  Ниједан од њих, као човек или уметник, нити је покушао, нити је био кадар за то да покуша, да развеје таму која је обавијала мистику!  (Да се разумемо; време је учинило своје; већина је помрла;  они који су још живи и старци са душом у носу, опаметили се нису; то јест, оболели су од  неописиве парцијалне амнезије и ћуранске сујете; књижевни су патуљци – чак и када је понеко од њих догурао до оне чувене паракадемије паранука и парауметности! Умрле су и умиру  културне штеточине првога реда, несвесне, као што су затрављени лажном мистиком оличеном у многим заблудама вас свој век и  лепо проживели!) Неморално је на самом издисају 20. века шптампати и даље њихова изабрана и сабрана дела и недела и папагајски понављати да су задужили српску културу и да су величине; нису!  Задужили су дебело један комунистички режим који их је омогућио и канонизовао, и квит! Нема разлога за тријумфализам; не!  Друга половина двадесетог века – и када се говори о такозваним највећим књижевницима српским – испуњена је низом стваралачких трагедија : врви од мутаната, од надуваних прилика и људи или  сада већ  повампирених авети, од људи  који су повереовали да ће сунчана светлост  рационализма коначно надвладати месечарски сјај мистике. На жалост, и међу мојим вршњацима (оним на универзитету, оним са титуалама, оних који су добили исвесно солидно књижевно образовање) има доста таквих: основали су или већ  оснивају  и живе у грозном књижевном подземљу при слабој вештачкој светлости… Као уредници, погледајте, шта објављују : ствари које подилазе јефтином укусу несвесних маса које су на својој кожи добро осетиле гнусобу атеистичког и безбожног образовања, дресирња. Те масе у мистици такође виде нешто тајанствено, несхватљиво, сулудо, апокрифно. Крај двадесетог века обележиле су  мешање религиозне истине са грубим сујеверјем, мешањем  мистичног искуства са окултизмом, спиритистичким шарлатанством… Духови су пуштени из боце, и  представници самољубиве побуне против Бога, куфераши и ини сатрапи ( у књижевности) приказивани су као некакви свеци. Они јесу били свеци, прави свеци  тзв. и тобожњег хуманог социјализма, са „људским ликом“…

Књижевни свеци српске књижевности друге половине 20. века ( на жалост), понашали су се фактички као Велики Тутори српске књижевности, а то значи као следбеници идеје Великог Инквизитора. ( “ Свуда где има туторства над људима, свуда где се води тобожња брига о људској срећи и задовољству, брига која иде заједно са презрењем према људима и са сумњом у њихово узвишено порекло и њихово узвишено позвање – живи тај дух Великог инквизитора….“ ) Официјелна књижевна критика имала је троглаву моћ, ојачавајући анахрону институцију Туторства и Великог иквизитора. Берђајев је подсетио да су прве речи којима се Велики инквизитор обратио Христу након затварања у тамницу, биле ове : “ Ти немаш ни права да нешто додаш ономе што си већ раније рекао. Због чега си сада долазио – да нам сметаш? Да, ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш“.

На крају једне моје књиге песама, написане када сам имао двадесет и кусур година, била је и песма о Гетсиманском врту, и о  Распећу. Песник, који је певао о томе, био је осуђен  да буде распет, пре тридесете; и ја сам био распет; то је било ново распеће – које су извршили уредници – песници.

У дубоком окриљу ноћи и таме, верујући да ће епоха Хокус покуса, титоизма (тобожњег хуманог југословенског социјализма, са људским лицем) потрајати две хиљаде година, они су обављали књижевне егзекуције мирно, механички, немилосрдно. Како су били кратковиди, нећу рећи глупи, ни ретардирани; како су били самоуверени – сви ти уредници наше младости! Сви ти који су успели да објаве тоне и тоне безвредних књига, да  добију све могуће награде и  високе титуле и одликовања, чак и  одликовања   официра француске легије части!  Сви ти, које ће у новинама, домаћим и страним, етикетирати као угледне песнике и књижевнике, а једног од њих ће чак назвати и „српским Пастернаком“! Сви су били купљени одвећ јефтино, како се иначе купују куфераши. А  Пастернака нека оставе на миру, да вечно почива у своме вечном дому!  Дакле, сви ти српски књижевници епохе хокус покуса које су нахвалили или још увек хвале и штампају, налик су на Великог инквизитора : њихов дух је од почетка био лукав, оличен у конзервативизму који чува  наметнуту државну тврђаву, наметнуте старе облике живота…Волео бих да се сетим, да могу поново без отпора да читам  оно што је по њиховом мишљењу најбоље што су написали; али они су били толико дрски, окрутни и поткупљени да су и  приче за децу тровали  владајућим идеолошким отровом. Ко је од њих, где, када, у ком делу, или макар есеју, песми, написао ишта иоле озбиљније о религиозном смислу живота, о апсолутном достојанству личности и о коначној слободи? Нико од њих, да су којим случајем живели у исто време када и Достојевски, Берђајев или Пастернак, не би био достојан, ни да им изгланца чизме!

Такви су ме као песника спречили, покушали да ме спрече; таква олош ми је загорчала књижевну судбину. И сви су били, без изузетка, људи који су већ у раној младости подлегли првим искушењима близине нове револуционарне власти; склопивши са њима тајне и невидљиве пактове…Они су веровали у једну другу религију, религију социјализма, у религију  замене хлеба небеског хлебом земаљским. Градили су Вавилонску кулу послератне српске књижевности, обоготворивши људску и стваралачку ограниченост… Српска књижевност на издисају 20. века је највише налик на ту њихову Вавилонску кулу, на страшно искушење којем су подлегли и они за које се не може рећи да нису имали дарова…

Ту  Кулу ће срушити генерације које долазе, наша деца; а и сама ће се урушавати. Под њеним рушевинама ће процветати по неки песник, неки стих, неки роман, можда, вредан спомена…

__________________ НАКНАДНА НАПОМЕНА:

Све ово сам написао пре скоро десетак година. Погрешио сам; помислих пре неки дан, пратећи други програм РТС, где су хвалили на најбљутавији могући начин све те подупираче Вавилонске куле послератне српске књижевности…. Страва  (20. јануар 2013)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s