Двадесет проћерданих година / Белатукадруз

Судбина пеца на удицу сваког као рибу…

Змијац; не змија Чуваркућа; поскок укрштен с белоушком; мутант интеррегнума. Базди ко црв у сиру. Плива плићаком, безначајном реком. Лови ситну рибу. Глад му је инстиктивна, бескрајна, незајажљива. Воли сунце и спрудове и храпаву кору врба. Притајио се; тешко га је препознати. Такав Змијац црпе своју снагу и отров из самога себе, из подмуклости, из амбиса. Како је неизмерљива дубина његове подмуклости…

Како су густо посејани бездушни, лицемери, провокатори свих врста; доушници! Ко је једном преварио, опет  ће. Ко је од младости  радио оно низ ветар, опет ће. Уображене будале су саксијско цвеће. Боле ме груди; змија ми љуби листове,  кичму; хтела би да ми се увије око врата; љуби ме по трепавицама. Пожурила си, змијо! Сачекај док умрем.            Добићеш адресу која ти је тако потребна; записана је у  празним очним дупљама.

У уму човековом постоје, верујем, огледала, можда скривена и савршена, ненапрсла.Она збуњују, у сну, обичне људе и необичне којима се још није указала важност и величина небеса и истине.

Бабе носе црне мачке и дете које је зачео Ђаво и успут придикују  о истини као  сулуди поп с предикаонице.

Виделе су сву беду судбине, крв, безбројна смакнућа, толико лешева и навикле се на очај и на сва обећања монструма, налазећи оправдање за злочине и за сваког  Џелата понаособ.

Шекспир је савременик  чудовишних баба.

Ударац у потиљак; батинаши у црном. Вода мрзне и душе, усред лета.

Замрзавање историје, народа, фрижидер Џиновски и незграпан.

Конструисали су монструми Монструма уз помоћ побуњених анђела.

*

Џелате најбоље познају Џелати.Лажови могу бити пријатељи. Из помрчине искрсавају прилике, чудовишта. Ћутање нас живе сахрањује

 

МРАК. Мрак. У мраку не могу писати.

…Беспарица. Беда. Проклете бабе. Баксузи. Очајан свет. Лицемерје.  Штрајк градских превозника. Језиве, кошмарне сцене. Могао би се написати  роман о …            Олакшала ми се висина на косу, то јест ласта.

Кажу да је то добар знак, да ћу добити паре. Од кога?

Будио сам се ноћу – јер се током спавања све варило у мени. Почео сам да сватам сву славу наличја. Све ужасе који су дошли и који ће тек уследити. Немам илузије о овом народу, о интелектуалцима, писцима, немам више илузије ни о коме. Осећам се као човек заточен у празном стану, у коме има воде али не и хране. У  помрчини.  (…………..)

(1992 – 2012)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s