Судбина пеца на удицу сваког као рибу…
Змијац; не змија Чуваркућа; поскок укрштен с белоушком; мутант интеррегнума. Базди ко црв у сиру. Плива плићаком, безначајном реком. Лови ситну рибу. Глад му је инстиктивна, бескрајна, незајажљива. Воли сунце и спрудове и храпаву кору врба. Притајио се; тешко га је препознати. Такав Змијац црпе своју снагу и отров из самога себе, из подмуклости, из амбиса. Како је неизмерљива дубина његове подмуклости…
Како су густо посејани бездушни, лицемери, провокатори свих врста; доушници! Ко је једном преварио, опет ће. Ко је од младости радио оно низ ветар, опет ће. Уображене будале су саксијско цвеће. Боле ме груди; змија ми љуби листове, кичму; хтела би да ми се увије око врата; љуби ме по трепавицама. Пожурила си, змијо! Сачекај док умрем. Добићеш адресу која ти је тако потребна; записана је у празним очним дупљама.
У уму човековом постоје, верујем, огледала, можда скривена и савршена, ненапрсла.Она збуњују, у сну, обичне људе и необичне којима се још није указала важност и величина небеса и истине.
Бабе носе црне мачке и дете које је зачео Ђаво и успут придикују о истини као сулуди поп с предикаонице.
Виделе су сву беду судбине, крв, безбројна смакнућа, толико лешева и навикле се на очај и на сва обећања монструма, налазећи оправдање за злочине и за сваког Џелата понаособ.
Шекспир је савременик чудовишних баба.
Ударац у потиљак; батинаши у црном. Вода мрзне и душе, усред лета.
Замрзавање историје, народа, фрижидер Џиновски и незграпан.
Конструисали су монструми Монструма уз помоћ побуњених анђела.
*
Џелате најбоље познају Џелати.Лажови могу бити пријатељи. Из помрчине искрсавају прилике, чудовишта. Ћутање нас живе сахрањује…
…
МРАК. Мрак. У мраку не могу писати.
…Беспарица. Беда. Проклете бабе. Баксузи. Очајан свет. Лицемерје. Штрајк градских превозника. Језиве, кошмарне сцене. Могао би се написати роман о … Олакшала ми се висина на косу, то јест ласта.
Кажу да је то добар знак, да ћу добити паре. Од кога?
Будио сам се ноћу – јер се током спавања све варило у мени. Почео сам да сватам сву славу наличја. Све ужасе који су дошли и који ће тек уследити. Немам илузије о овом народу, о интелектуалцима, писцима, немам више илузије ни о коме. Осећам се као човек заточен у празном стану, у коме има воде али не и хране. У помрчини. (…………..)
(1992 – 2012)
