ФРАГМЕНТ 149 / Ниче

Спора стрела лепоте. – Најплеменитија врста лепоте је она која не заноси наједном, не започиње бурно и опојно (такав начин лако побуђује гађење), него дуго и полако прокопава, тако да је скоро неприметно носимо са собом и поново је дотичемо некад у сну, али коначно, пошто дуго и смерно лежи на нашим срцима, она потпуно стиче посед над нама и наше очи пуни сузама, а наша срца чежњом. – За чим чезнемо при погледу на лепоту?

За тим да будемо лепи : уображавамо да би са тим морала бити повезана велика срећа. – Али, то је заблуда.

 

 

Не тако давно писао сам о појму српске лепоте, и нисам сигуран да сам довољно рекао о томе. Одлажем да напишем текст о духу српске књижевности, чини ми се да сам распет између те две тежње лепоте и духа… Ако то није незграпно речено.

Топим се на овим тропским температурама…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s