Спора стрела лепоте. – Најплеменитија врста лепоте је она која не заноси наједном, не започиње бурно и опојно (такав начин лако побуђује гађење), него дуго и полако прокопава, тако да је скоро неприметно носимо са собом и поново је дотичемо некад у сну, али коначно, пошто дуго и смерно лежи на нашим срцима, она потпуно стиче посед над нама и наше очи пуни сузама, а наша срца чежњом. – За чим чезнемо при погледу на лепоту?
За тим да будемо лепи : уображавамо да би са тим морала бити повезана велика срећа. – Али, то је заблуда.
…
Не тако давно писао сам о појму српске лепоте, и нисам сигуран да сам довољно рекао о томе. Одлажем да напишем текст о духу српске књижевности, чини ми се да сам распет између те две тежње лепоте и духа… Ако то није незграпно речено.
Топим се на овим тропским температурама…
