VIGILIJA: ZA JEDNU POEZIJU BUDUĆNOSTI / Boško Tomašević

30-godišnjica ZAVETINA

«In derselben Ordnung ist die Philosophie und ihr
Denken nur mit der Dichtung».
                       (Martin Heidegger, 1935)

Već u samom naslovu našeg ogleda razotkriva se ono u šta ni sami ne verujemo. Naime, reč ,,budućnost“ i reč „poezija“ nikako se „ne rimuju“. Poezija nema budućnosti. Tačnije, u budućnosti ne po­stoji poezija onoga što će u budućnosti biti napisano kao poezija. Iz sadašnjosti onoga što nazivamo poezi­jom ne može da se „pročita“ njena budućnost. Budućnost poezije, ukoliko želimo da budemo u suprotno­sti s onim što smo malopre rekli, nalazi se u njenoj sa­dašnjosti. Poezija je uz sebe: Sada. U „porodici subjek­ta“ pesništvo je uvek bilo vid baštine: „sećanje na bo­žanski pralogos“. Nema ničega što se unapred može za­misliti kao poezija budućnosti. Poezija budućnosti je već napisana poezija. Tu se, dakako, nikako ne radi o večnom ponavljanju napisanog; o pisanju uvek istog u različitim vremenima. Naprotiv. Piše se Ne-Isto u sva­ko doba koje govori Sada i Ovde, jer telo pesme jeste to-pisanje-sebe. To-tu-pisanje-po sebi. „Želja za tim apsolutnim nerazdvajanjem“, kaže Žak Derida, „apsolut­no ne-apsolutno, ti tu udišeš izvor poetskog… Dakle ona (pesma) se dešava, što se tiče suštinskoga, a da ne moramo da je pravimo: ona se daje praviti, bez aktiv­nosti, bez rada, u najumerenijem pathosu stranom sva­koj produkciji, a naročito stvaranju“. Poezija nema bu­dućnosti, jer je ona „apsolutno pisanja po sebi“. Ona je, dakle, ono trajuće koje traje (ne kažemo koje će tra­jati) koliko i svest, Bog, jezik, lógos, čovek. Pesništvo može da pamti svoju budućnost samo stoga što pam­ti pralógos, božansko očuvanje ljudske sudbine. Uko­liko je u pesništvu težište uvek na bivstvu, utoliko se može reći da po­ezija nema vremena. Ona je u toku toga Tu i kao svo­ju najbližu i najfundamentalniju temu ima apodiktič­no prisustvo bića. „Kako njenog načina datosti“ jeste zauzimanje gledanja „prirodno-svakodnevnog života“. U tome gledanju prirodno-svakodnevnog života bit pesničkog se izvlači na jednu etičku ravan. Naime, pesništvo iz sleđenosti jednog apsolutnog bivstva po-sebi mora biti (i jeste) ne samo ono što daje, već (i pre sve­ga) ono što se daje. Ne ono što se gradi, već ono što se daje, kako bi rekao Levinas (E. Levinas). Pesništvo kao bît lógosa i lógos bîti korelativ je „velikodušnosti subjekta što ide prema Drugom“ (E. Levinas). Poezija koja izrasta iz dna bića, iz sveg bitnog siromaštva pri­hodi prisutnosti Drugog. Da nije tako pisanje o poe­ziji ne bi bilo moguće. Mogla bi se samo pisati poezi­ja podređena cilju proizvodnje beskonačnog ega i – usamljenog. Biće je spoljašnjost, veli Levinas. Poezija koja bi bila čista unutarnjost i koja bi je na apsolutan način obuhvatala ne bi više imala nikakvog opravdanja. Poezija na način postojanja bića izaziva spoljašnjost da se javi i ta se spoljašnjost odista i javlja tako što se spolja odaziva Drugi da radikalno potvrdi samog sebe, pre­puštajući se povesti, danu, volji toga dana, kući, polji­ma svinutih istinâ. Pesništvo ne priznaje totalitet dru­gačije nego kao relaciju celine sa celinom u „svinutosti intersubjektivnog prostora“. Tek ta „svinutost“ intersubjektivnog prostora omogućava pogled u spolja­šnjost, u istoriju, u ono što zovemo stav i u ono što nazivamo pojmom. Stoga ćemo u ovom radu samo jed­nom rečenicom protivrečiti našoj tvrdnji izrečenoj na početku ogleda, naime onoj da poezija nema buduć­nosti, niti se kao budućnost može misliti.

Ona sadrži taj pojam budućnosti ali samo ukoli­ko sebe prihvata kao odnos sa spoljašnošću. Takvu bu­dućnost kao mogućnost mi danas vidimo u liku opa­snosti. Sasvim je moguće da se u budućnosti kada je reč o odnosu Ja-Ti ni na šta ne naiđe. Stoga je u pra­vu Levinas kada začuđujuće mirno, ali posve precizno, izjavljuje: «Spoljašnjost nije negacija nego jedno čudo». Da li će se to čudo ponoviti i ponavljati, o tome ne možemo da sudimo. Moramo li se ponovo vratiti pod teološki krov poezije? Poezija bića jedina je uteha ukoliko se čudo u budućnosti ne dogodi i relacija ne bude više u stanju da govori, da proizvodi „višak Do­bra“. Mi  tu utehu teško možemo da prihvatimo. Jer  ti­me odveć mnogo gubi poezija. Ne samo njena buduć­nost, već i njena sadašnjost. „Greh čistog pogleda“ poezije slika je njezine nedoslednosti. Biće je izvanjkost, ponavljamo Levinasove reči. Ukoliko poezija govori jezikom bića onda se taj jezik ostvaruje u komunikaciji sa Drugim. Odatle proishodi etičnost poezije. Etičnost poezije svija se oko ljudskog bića. «Jedi, pij, gutaj mo­je slovo, nosi ga, prenosi ga u sebi, kao zakon pisanja koje je postalo tvoje telo, pisanje po sebi» (Ž. Derida). Nalog granice poezije obećava joj večno trajanje u gra­nicama intersubjektivnosti tog pisanja po sebi. U to­me se ogleda dvojnost biti poezije: pisanje po sebi je­ste njena nužnost, intersubjektivnost njen je imperativ. U toj svinutosti poetskog prostora ništa se ne iskrivljava: samo se postavlja cena više istine i govori u ime bu­dućnosti poezije, proizvodnji te budućnosti. Ako u jed­noj konačnosti jednom do te budućnosti i ne dođe, i glas poezije do nje ne dopre, to neće značiti kraj po­ezije, već kraj sveta. Faktum poezije je odrediv samo pre toga postojanja: kao faktum postojanja sveta. Pre­ko te suštine uistinu se može govoriti samo o nekakvim kvaziempirijskim pojmovima budućnosti poezije. To­bože, poezija ima budućnost. Mi tako ne govorimo. Svejedno nam je zapravo da li će poezija imati buduć­nosti ili ne, ukoliko ona ne poseduje svoju sadašnjost. Od samog početka znalac poezije mora da ono samo­razumljivo posmatra kao problematično. Da li je po­jam budućnosti poezije ono samorazumljivo? Na osno­vu onoga što smo ovde pokušali da kažemo, očigled­no da nije. Poezija može da promeni oblik, može da promeni čak i svoju suštinu, ali ako se reč poezija ne izgubi u samozaboravu sveta, u propasti njegovoj, onda poezija ima budućnosti. Ali ta budućnost je o če­mu u ovom radu nismo ni pokušali da razmišljamo. Po­ezija je svakako deo pozitivne religije, jer se u njoj (i sa njom) rešava i pokušava da reši zagonetka stvaranja. Za proučavaoca biti poezije koji se uvek nalazi na ras­kršću između pozitiviteta njenog intersubjektivnog delovanja i subjektiviteta poezije kao sastavnog dela nje­zine suštine, veoma je značajno da u okviru ovih raz­mišljanja može (i čak je to nužno) da zauzme stav iz­nad subjekt-objekt korelacije, jer i to zauzimanje i sa­mo spada u svet. Pesnička epoché, rečeno Huserlovim jezikom, govori o tome da je svet poezije naš svet, te da naše toga sveta crpe svoj smisao «iz našeg intencionalnog života» koji se pojavljuje najpre u vidu nera­zumljivosti. Poezija i filosofija na isti način svoga logosnog porekla tu nerazumljivost pokušavaju da učine svojim predmetom pevanja, odnosno mišljenja. Poezi­ja i filosofija su, dakle, same po sebi nužne. Njihova bu­dućnost jeste sadašnjost našeg intencionalnog života kome je to pitanje njegova «nema konkrecija». Poezi­ja i filosofija postoje kao molitva pred jednom logikom koja sebe samu postavlja u jezik u njegovom prirod­nom stavu spram sveta. Da li će doći do budućnosti pesništva, pitanje se ne postavlja tako ovlaš i tako neod­govorno. Poeziju, kao i filosofiju, treba najpre da ima­mo za sadašnjost. Ta činjenica budi nadu ne da će po­ezija imati budućnost, već da poezija najpre jeste tako kako jeste i na način kako jeste. To je njena budućnost, bar dok postoji izvesnost budućnosti ljudskog roda. Sasvim privatno, posve je druga stvar što smo mi u pogledu te budućnosti veoma skeptični. Važno je, među­tim, u razgovoru o poeziji, pitanje poezije stalno vra­ćati natrag «na izvorno pregnuće koje daje smisao» i koje u okvirima tako naznačene meditacije poeziju vra­ća na nasleđenu poeziju koja, po svojoj definiciji, iz­vornoj poeziji u jednom „preobraženom horizontu smisla“ (Huserl) pribavlja prirodni kontinuitet i smisao poezije kao izvornog događanja bića bivstvujućeg.

(1992)

____Izvor:  Tomašević, Rukopisi:  Knjiga pesničkih manifesta. – Vigilija: za jednu poeziju budućnosti rad je napisan 1992, prvi put je objavljen u listu “Književna reč” februara 1993, potom u knjizi “Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija poezije” (1997), takodje u knjizi “Bitno pesništvo. Pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu” (2004)

ЛеЗ 0005735