30-godišnjica ZAVETINA
«In derselben Ordnung ist die Philosophie und ihr
Denken nur mit der Dichtung».
(Martin Heidegger, 1935)
Već u samom naslovu našeg ogleda razotkriva se ono u šta ni sami ne verujemo. Naime, reč ,,budućnost“ i reč „poezija“ nikako se „ne rimuju“. Poezija nema budućnosti. Tačnije, u budućnosti ne postoji poezija onoga što će u budućnosti biti napisano kao poezija. Iz sadašnjosti onoga što nazivamo poezijom ne može da se „pročita“ njena budućnost. Budućnost poezije, ukoliko želimo da budemo u suprotnosti s onim što smo malopre rekli, nalazi se u njenoj sadašnjosti. Poezija je uz sebe: Sada. U „porodici subjekta“ pesništvo je uvek bilo vid baštine: „sećanje na božanski pralogos“. Nema ničega što se unapred može zamisliti kao poezija budućnosti. Poezija budućnosti je već napisana poezija. Tu se, dakako, nikako ne radi o večnom ponavljanju napisanog; o pisanju uvek istog u različitim vremenima. Naprotiv. Piše se Ne-Isto u svako doba koje govori Sada i Ovde, jer telo pesme jeste to-pisanje-sebe. To-tu-pisanje-po sebi. „Želja za tim apsolutnim nerazdvajanjem“, kaže Žak Derida, „apsolutno ne-apsolutno, ti tu udišeš izvor poetskog… Dakle ona (pesma) se dešava, što se tiče suštinskoga, a da ne moramo da je pravimo: ona se daje praviti, bez aktivnosti, bez rada, u najumerenijem pathosu stranom svakoj produkciji, a naročito stvaranju“. Poezija nema budućnosti, jer je ona „apsolutno pisanja po sebi“. Ona je, dakle, ono trajuće koje traje (ne kažemo koje će trajati) koliko i svest, Bog, jezik, lógos, čovek. Pesništvo može da pamti svoju budućnost samo stoga što pamti pralógos, božansko očuvanje ljudske sudbine. Ukoliko je u pesništvu težište uvek na bivstvu, utoliko se može reći da poezija nema vremena. Ona je u toku toga Tu i kao svoju najbližu i najfundamentalniju temu ima apodiktično prisustvo bića. „Kako njenog načina datosti“ jeste zauzimanje gledanja „prirodno-svakodnevnog života“. U tome gledanju prirodno-svakodnevnog života bit pesničkog se izvlači na jednu etičku ravan. Naime, pesništvo iz sleđenosti jednog apsolutnog bivstva po-sebi mora biti (i jeste) ne samo ono što daje, već (i pre svega) ono što se daje. Ne ono što se gradi, već ono što se daje, kako bi rekao Levinas (E. Levinas). Pesništvo kao bît lógosa i lógos bîti korelativ je „velikodušnosti subjekta što ide prema Drugom“ (E. Levinas). Poezija koja izrasta iz dna bića, iz sveg bitnog siromaštva prihodi prisutnosti Drugog. Da nije tako pisanje o poeziji ne bi bilo moguće. Mogla bi se samo pisati poezija podređena cilju proizvodnje beskonačnog ega i – usamljenog. Biće je spoljašnjost, veli Levinas. Poezija koja bi bila čista unutarnjost i koja bi je na apsolutan način obuhvatala ne bi više imala nikakvog opravdanja. Poezija na način postojanja bića izaziva spoljašnjost da se javi i ta se spoljašnjost odista i javlja tako što se spolja odaziva Drugi da radikalno potvrdi samog sebe, prepuštajući se povesti, danu, volji toga dana, kući, poljima svinutih istinâ. Pesništvo ne priznaje totalitet drugačije nego kao relaciju celine sa celinom u „svinutosti intersubjektivnog prostora“. Tek ta „svinutost“ intersubjektivnog prostora omogućava pogled u spoljašnjost, u istoriju, u ono što zovemo stav i u ono što nazivamo pojmom. Stoga ćemo u ovom radu samo jednom rečenicom protivrečiti našoj tvrdnji izrečenoj na početku ogleda, naime onoj da poezija nema budućnosti, niti se kao budućnost može misliti.
Ona sadrži taj pojam budućnosti ali samo ukoliko sebe prihvata kao odnos sa spoljašnošću. Takvu budućnost kao mogućnost mi danas vidimo u liku opasnosti. Sasvim je moguće da se u budućnosti kada je reč o odnosu Ja-Ti ni na šta ne naiđe. Stoga je u pravu Levinas kada začuđujuće mirno, ali posve precizno, izjavljuje: «Spoljašnjost nije negacija nego jedno čudo». Da li će se to čudo ponoviti i ponavljati, o tome ne možemo da sudimo. Moramo li se ponovo vratiti pod teološki krov poezije? Poezija bića jedina je uteha ukoliko se čudo u budućnosti ne dogodi i relacija ne bude više u stanju da govori, da proizvodi „višak Dobra“. Mi tu utehu teško možemo da prihvatimo. Jer time odveć mnogo gubi poezija. Ne samo njena budućnost, već i njena sadašnjost. „Greh čistog pogleda“ poezije slika je njezine nedoslednosti. Biće je izvanjkost, ponavljamo Levinasove reči. Ukoliko poezija govori jezikom bića onda se taj jezik ostvaruje u komunikaciji sa Drugim. Odatle proishodi etičnost poezije. Etičnost poezije svija se oko ljudskog bića. «Jedi, pij, gutaj moje slovo, nosi ga, prenosi ga u sebi, kao zakon pisanja koje je postalo tvoje telo, pisanje po sebi» (Ž. Derida). Nalog granice poezije obećava joj večno trajanje u granicama intersubjektivnosti tog pisanja po sebi. U tome se ogleda dvojnost biti poezije: pisanje po sebi jeste njena nužnost, intersubjektivnost njen je imperativ. U toj svinutosti poetskog prostora ništa se ne iskrivljava: samo se postavlja cena više istine i govori u ime budućnosti poezije, proizvodnji te budućnosti. Ako u jednoj konačnosti jednom do te budućnosti i ne dođe, i glas poezije do nje ne dopre, to neće značiti kraj poezije, već kraj sveta. Faktum poezije je odrediv samo pre toga postojanja: kao faktum postojanja sveta. Preko te suštine uistinu se može govoriti samo o nekakvim kvaziempirijskim pojmovima budućnosti poezije. Tobože, poezija ima budućnost. Mi tako ne govorimo. Svejedno nam je zapravo da li će poezija imati budućnosti ili ne, ukoliko ona ne poseduje svoju sadašnjost. Od samog početka znalac poezije mora da ono samorazumljivo posmatra kao problematično. Da li je pojam budućnosti poezije ono samorazumljivo? Na osnovu onoga što smo ovde pokušali da kažemo, očigledno da nije. Poezija može da promeni oblik, može da promeni čak i svoju suštinu, ali ako se reč poezija ne izgubi u samozaboravu sveta, u propasti njegovoj, onda poezija ima budućnosti. Ali ta budućnost je o čemu u ovom radu nismo ni pokušali da razmišljamo. Poezija je svakako deo pozitivne religije, jer se u njoj (i sa njom) rešava i pokušava da reši zagonetka stvaranja. Za proučavaoca biti poezije koji se uvek nalazi na raskršću između pozitiviteta njenog intersubjektivnog delovanja i subjektiviteta poezije kao sastavnog dela njezine suštine, veoma je značajno da u okviru ovih razmišljanja može (i čak je to nužno) da zauzme stav iznad subjekt-objekt korelacije, jer i to zauzimanje i samo spada u svet. Pesnička epoché, rečeno Huserlovim jezikom, govori o tome da je svet poezije naš svet, te da naše toga sveta crpe svoj smisao «iz našeg intencionalnog života» koji se pojavljuje najpre u vidu nerazumljivosti. Poezija i filosofija na isti način svoga logosnog porekla tu nerazumljivost pokušavaju da učine svojim predmetom pevanja, odnosno mišljenja. Poezija i filosofija su, dakle, same po sebi nužne. Njihova budućnost jeste sadašnjost našeg intencionalnog života kome je to pitanje njegova «nema konkrecija». Poezija i filosofija postoje kao molitva pred jednom logikom koja sebe samu postavlja u jezik u njegovom prirodnom stavu spram sveta. Da li će doći do budućnosti pesništva, pitanje se ne postavlja tako ovlaš i tako neodgovorno. Poeziju, kao i filosofiju, treba najpre da imamo za sadašnjost. Ta činjenica budi nadu ne da će poezija imati budućnost, već da poezija najpre jeste tako kako jeste i na način kako jeste. To je njena budućnost, bar dok postoji izvesnost budućnosti ljudskog roda. Sasvim privatno, posve je druga stvar što smo mi u pogledu te budućnosti veoma skeptični. Važno je, međutim, u razgovoru o poeziji, pitanje poezije stalno vraćati natrag «na izvorno pregnuće koje daje smisao» i koje u okvirima tako naznačene meditacije poeziju vraća na nasleđenu poeziju koja, po svojoj definiciji, izvornoj poeziji u jednom „preobraženom horizontu smisla“ (Huserl) pribavlja prirodni kontinuitet i smisao poezije kao izvornog događanja bića bivstvujućeg.
(1992)
____Izvor: Tomašević, Rukopisi: Knjiga pesničkih manifesta. – Vigilija: za jednu poeziju budućnosti rad je napisan 1992, prvi put je objavljen u listu “Književna reč” februara 1993, potom u knjizi “Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija poezije” (1997), takodje u knjizi “Bitno pesništvo. Pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu” (2004)
ЛеЗ 0005735
