Овде ћемо убудуће скретати пажњу на неке песничке манифесте, како српских тако и светских песника. Ево за почетак једног текста песника Бошка Томашевића_____________________________________ 
TRACTATUS LOGICO – POETICUS / Boško Tomašević
Nećemo govoriti o izvoru. On je suviše očit.
Govorićemo, pak, o tome kuda izvor otiče iz summae Tractatus-a.
(B.T.)
1. Ne možemo pevati ni jednu pesmu izvan iluzije i zablude.
2. Ta pesma sadrži mogućnost pevanja predmetnog polja i njegove povezanosti s drugim poljima.
3. Ono što pevam je u mogućnosti sklopa semantičkog polja pesme. Svaka mogućnost sadrži bît reči i bît predmeta koga reč označava.
4. Nema nove mogućnoseti (te) pesme, izvan te pesme.
5. Svaka pesma je apsolut.
6. Svaka pesma je u prostoru mogućeg izraza. Uprkos tome, dovršena, ona, kao takva, je apsolut. Ako je dato tačno semantičko polje izraza pesme „time su data sva moguća stanja“ polja kazivanja.
7. Pesma je jednostavna.
8. Pesma kazuje bitak bića. Otuda proističe njena jednostavnost.
9. Bît (te) pesme je jezik bîti.
10. Oblik je mogućnost apsoluta pesme.
11. Sadržaj pesme čini stanje stvari unutar reči „nezavisne od onoga šta je slučaj“.
12. Celokupnost zvuka reči, njegovog rasporeda, ritma i značenja čini ono postojeće pesme.
13. Pesma je apsolut stvarnosti ad absurdum. Njene slike su činjenice.
14. Pesma pokazuje. Ona ne dokazuje.
15. Celokupnost imaginacije je bît sveta.
16. Imaginacija sadrži pesmu-svet.
17. Pesma nema svoj apriorni poredak: niti forme, niti sadržaja, niti stava.
18. Pesma je bez relacija. Ona je istinosna kao svi elementarni stavovi.
19. Pesma je logika imaginacije. U logici, pak, veli se, nema klasifikacije, niti opštijeg i specijalijeg.
20. Istina i poezija = tautologija.
21. Pesma, kolikogod i subjekt, ne pripada svetu, nego je granica sveta.
22. Pesma opeva svet na način logike. Logika i imaginacija su tautologija. Imaginacija govori: sve što se može reći i misliti – postoji.
23. Budući da je pesma jezik, a jezik je moj svet, to onda jezik ukazuje na granice moga sveta unutar jezika upotrebljenog u pesmi.
24. Subjekt ne pripada pesmi. On je granica pesme.
25. Jezik ulazi u moj metafizički subjekt.
26. Pesma je jezik time što je logika i ne može se anticipirati.
27. Unutar jezika postoji nužnost. Time je imaginacija iscrpena. Jezik je model postojećeg. Pesma je tome samo stanje stvari.
28. Ono što pesma ne može reći (ni jedna pesma) o tome se ne sme ćutati. Neiskazivo, naime, mora biti pesma unutar postojećeg.
29. Nijednoj pesmi ne pripada, a posteriori, sud logike.
30. Pesmu valja razumeti u onome što ona otvara, ne u onome što ona zatvara.
31. Smisao pesme je ispred nje, «pri njenim neostenzivnim odnošenjima pri svetu koji otvara» (P. Riker) – nikako iza nje.
32. Razumevanje pesme je otvaranje ka mogućim načinima bivstvovanja-u-svetu kojim se tumačeći subjekt proširuje.
33. Razumevanje je (tako) uvek mišljenje prema, slušanje naloga smisla (P. Riker) kojeg mi pesma otkriva putem njene referencijalne snage.
34. Granice moga razumevanja pesme ne znače i granice onoga što pesma kazuje. Jer,
35. Iluzija i zabluda ispunjavaju svet pesme.
36. Stoga je razumevanje pesme, razumevanje granica moje iluzije i moje zablude unutar sveta kakav se pokazuje.
37. Razumevajući, ja stojim u svome bitku, kolikogod u svome pevanju opstanka.
38. Pevanje bitnog mišljenja i tumačeće razumevanje istine biti bitka bića, su jedno.
39. Tako Wittgenstein: „Svet i život su jedno“.
40. Ova izreka raskriva pitanje o tome koliko je pesma istina.
______________________________Из рукописа Бошка Томашевића: КЊИГА ПЕСНИЧКИХ МАНИФЕСТА
(1986)
ЛеЗ 0005736
