Из ТИТОНИКА / Бела Тукадруз

Увод

 

Потерница за читаоцима, 1

Потерница за читаоцима, 1

Феномен титоизма  не може бити схваћен ако се игноришу најгоре црте балканског, српског, хрватског, југословенског менталитета. Титоизам се бавио безбројним фалсификовањима, прилагођавањима прошлости. Све што се чинило деценијама чињено је да се докаже „да је овакво стање било одувек, из чега се извлачи закључак да другачије никад не може бити, то јест да овакво какво је сад треба да остане заувек. Све, и прошлост и будућност, треба да се окамени у стању у коме је данас“.Ове речи преузете су из есеја, Потоп у капима, песника Љ. Симовића.Као и следећа два примера. Вреди их се подсетити.

 

            Први.

„Фебруар 1980.

Скоро два месеца у радио – програм, због погрешно схваћеног пијетета и деликатности, не могу да уђу стихови у којима се употребљавају речи : смрт, умирање, гробље, погреб, мртви, крв, болест, болница, нож, нога, врана и сличне. Из емисије су ми избацили песму „На дан њеног венчања“ Велимира Рајића, због стиха : Бол, јад и патња смрт једино лечи. Хелдерлинова песма „Паркама“ изостављена је због стиха : „Добро дошао тад, покоју доњег света!“ Тражење и брисање таквих речи у свим текстовима претворило се у праву епидемију. ( У основи те „деликатности“ слутио сам и један  прадавни сујеверни страх : као што су древни људи, због веровања да је изговарање змијиног имена призивање змије, њено име прећуткивали или га лукаво замењивали неким другим, тако су и сад људи стрепели да изговарање речи СМРТ и ГРОБ  не значи призивање смрти и гроба. Или да им неко то не припише као призивање.) Због те неочекиване предострожности и будности догађале су се чак и смешне ствари. Једног дана, у редакцију ми успаничено улеће један од изузетно будних шефова, који је иначе био стручњак за аутомобилизам. Што је поезију мање разумевао, то му је више импоновало да је контролише. Узбуђено, али и с нескривеним тријумфом, он ми саопштава да моја рубрика поезије не може да буде емитована, да хитно нађем замену, итд. Питам зашто, он ми пружа папир на коме је откуцан програм за тај дан, и каже ми као да ми даје шустер – мат:

– Погледај зашто!

Прочитам наслов моје рубрике :  „Две песме о мртвима!“  Знам да рубрику под таквим насловом нисам направио. Коначно се испостави да је наслов рубрике био „Две песме о мравима“, а да је дактилографкиња уместо а откуцала т, тако да је, уместо мравима, писало мртвима : једно погрешно откуцано слово, али довољно на звоњење на узбуну! Наравно, то диверзантско т је сместа замењено исправним и прихватљивим а, мртви су постали оно што су и били, мрави, и рубрика је могла у програм. Шеф је, међутим, таквим исходом био веома погођен : оно што је требало да буде ловина за коју ће добити трофеје, макар у виду наградних  поена, показало се као најбаналнија дактилографска грешка. Његов капиталац је био теле…“

 

Други пример.

„У своје време, у једној од некад врло узбудљивих београдских антикварница, купио сам две књиге Драгише Васића, штампане у  колу Српске књижевне задруге : ЦРВЕНЕ МАГЛЕ, из 1922, и ПРИПОВЕТКЕ, из 1929. године. Дакле из времена када је Драгиша Васић био веома близак са комунистима, и кад их је бранио на судским процесима. На обема књигама стоји печат на коме пише :

Отуђује се из Библиотеке града Београда сходно решењу Савета Библиотеке 01 бр. 1002 / 1  од 23. септембра 1964. године.

Шесдесет четврте?

Да, шесдесет четврте.

Међутим, то није немогуће ни данас, 1987. Осећам да тај печат и данас може, сваког тренутка, да груне из облака…“

Трећи. Да ли је Небојша Васовић циник, кад овако пише? Како је могуће да се ристићевштина (илити тзв. лажни демократизам великих српских књижевних лажова), поклапа са мерилима чувене Енциклопедије Британике?

И после Тита : Британика

Мерећи сантиметром колоне густог текста подједнаке ширине, у тридесетдвотомном издању Енциклопедије Британике, дошао сам до следећих резултата.

Дужина текста посвећена

Јосипу Брозу Титу                                                                     95, 5 цм.

Николи Тесли                                                                           54, 5 цм.

Исусу Христу                                                                            13    цм.

Ф. Достојевском                                                                         10    цм.

Дакле, простор који је посвећен Николи Тесли, Исусу  Христу, и Фјодору Достојевском заједно, мањи је за читавих 18 цм. (или нешто више од једне петине) од простора посвећеном Јосипу Брозу Титу. За дивно чудо, ова свезнајућа енциклопедија није штампана у комунистичкој Југославији, како би се то по њеним вредносним критеријумима дало помислити, – већ у демократским метрополама шароликих континената. Све оне који би евентуално желели да провере резултате мојих скромних мерења, упућујем на извор:

The Nenj Encuclopaedia Britannica, Inc.

Founded 1768, 15th edition, 1987.

Chicago, Auckland, Geneva, London, Manila, Paris, Rome, Seoul, Sudneu, Tokuo, Toronto.

На крају, још један занимљив податак : тридесет два тома поменуте енциклопедије, који би требало да представљају суму знања и информација о васколиким људским цивилизацијама, посвећени су, са њиховим личним допуштењем :

Роналду Регану,

председнику

Сједињених Америчких Држава

и

Њеном Величанству

Краљици Елизабети II .

Мото енциклопедије гласи:

„Let knonjledge gronj from to more

and thus human life enriched.“

(Нек знање веће бива нам још веће,

животе наше то обогатиће.)

Небојша Васовић

(„Књижевне новине“, Београд, 984 / 15. 9. 1998, стр. 5)

 

Постоји извесна монолитност, слична монолитности публицистике и штампе, којом је отпочео тајни или псеудо час анатомије феномена титоизма. Та монолитност не допушта тако лако да се упозна драж јавног часа анатомије феномена, јер га скрива. Сирова проза, или публицистика, макар поседовала највише квалитете, не прелази црту монолитности, нити је подрива. Српска проза, не заносимо се, још очекује своје Флобере, како једном рече Парандовски, који би као пустињак из Кроасоа понављали наглас сваку реченицу која им се рађа под пером.

Било је у српској прози неколико подстицајних покушаја, написаних књига и написаних речи о феномену титоизма, и оне су ишчупане из своје природне средине – епохе, гласа, мимике и геста, и ти покушаји су нешто више или мање – елипса или хипербола, више сужавају него што кондезују значење феномена титоизма, или га напросто проширују и уздижу.

И Писац ових редова је још 1992. године завршио обимну књигу „Пропаст ТИТОНИКА“, коју није објавио, јер није желео да учествује у  одурној историји политичког кича….

Наравно, у том кич понашању нису узели учешћа само истакнути писци, многи писци, већ и широке народне масе. Дуго се већ чека на Рембранта савремене српске књижевности , на писца који ће направити један анатомски рез на моралном и књижевном профилу псеудо часа анатомије феномена, који се одужио!

Данило Киш, који је пред смрт написао  изврсну поему Песник револуције на председничком броду, започео је јавни час феномена, али није стигао да га доврши.

Ремрант је показао својим сликама шта је људско тело – изван духовних функција, изван душе, изван морала и идеала : само пробавна машина, мешина, сплет црева и живаца.

Професор Тулп растегнуо је анатомским ножицама влакна одране леве подлактице показујући својим ученицима клупко мишића и жила, вена и артерија кроз које више не кола крв. Он то све показује са миром и прибраношћу човека који зна, оно што већина наших писаца  о Ј. Б. Титу и титоизму не зна (или би тачније било рећи : што неће да зна). (…..)

 

ЛеЗ 0005754     

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s