„Удба суди а одбрана бије, то су Титу двије најмилије“ / Бела Тукадруз

………….Мољковић се позабавио и случајем општег рашчишћавања после објављивања хумореске „ВОЈКО И САВЛЕ“, када је зглајзао Ступар.  Који се огласио  и  недвосмислено обелоданио „ко стоји из кога“ (наводим по сећању, али у сваком случају јамчим за ваљаност интерпретације) : – Ми смо, наша служба је и РАНИЈЕ редовно радила одређене послове за Градски комитет (Партију) и достављали му потребне информације. – Било омашка, губитничка заслепљеност, или обоје, свеједно, човека просто обузима језа пред (форумском) моћи те „развлашћене“ Партије коју једна ÄосетљиваÄ ДРЖАВНА служба „природно“ оопслужује. Јер, будући да је та „природна“ (форумска) НАДРЕЂЕНОСТ Партије полицијској служби (била) НЕОЗАКОЊЕНА, НЕУСТАВНА, читава ова служба могла је доспевати, и доспевала је, у СЛУГЕРАЊСКИ  положај, што у крајњој линији значи да је могла бити – и била је –  искоришћавана  / злоупотребљавана за свакакве, и зликовачке / крвничке работе власних партијских ПОЈЕДИНАЦА…“

„Прво као једнопартијски функционер, члан ГК, а потом и као полицијски службеник. Међутим, на самој седници Градском комитета на којој је „поднео оставку“ он је, попут каквог изиграног праведника, устао да се ЈАВНО брани. Одвећ губитнички, чини ми се, омашком је при том као аргументацију потегао УРЕДОВЉЕНУ  ПОЛИЦИЈСКУ ПРАКСУ, дакле ону ТАЈЕНУ….. Мољковић цитира и изјаву бившег високог партијског функционера („Борба“, 6 – 7. април 1991, стр. 8) :  „Био сам извршни секретар Градског комитета…..ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ, која је тада била у врло тесним контактима са владајућом партијом јер НАС ЈЕ СВАКО ЈУТРО – а верујем да се то догађа и сада – обавештавала о КРЕТАЊУ неистомишљеника, обавестила је ГК о тајној изложби (Милића од Мачве – напомена М. Л.) која је требало да се отвори кроз 48 сати и каже : „Боже ме саклони, колико ли су се ови људи растрзали од посла! Само ти из Марчинковог идеолошког ресора и Удбиног сектора за „неистомишљенике“…“

(……)

*

Бацимо поглед на догађаје, насумце узете, који су тобож узнемиривали јавност од јесени 1983. године:

Забрањена и уништена књига Небојше Попова „ДРУШТВЕНИ СУКОБИ – ИЗАЗОВ СОЦИОЛОГИЈИ“, делимична или трајна забрана два броја часописа „Тхеориа“, фактичка забрана приказивања представе „ТРЕН 2“ у Загребу, Ријеци, Задру, Нишу. Фактичка забрана приказивања представе „ПОЛИТИКА КАО СУДБИНА“ и „СУДИЈА“ у Београду.

Серија партијских „мера“ против чланова СКЈ у београдском СКЦ – у, Дому омладине, редакцијама „Комуниста“, „Политике“, „Књижевне речи“. Трајна забрана „Омладинских новина“ (бр. 476).                                              Хапшења 28 београдских грађана у једном београдском стану 20. априла 1984. године. Мистериозна смрт једног од 28 ухапшених и све у вези са њом.

Хапшење, штрајк глађу, судски процес и осам година затвора за др Војислава Шешеља у Сарајеву. Хапшење М. Милића и Д. Олујића.    Хапшење и штрајк глађу В. Мијановића, П. Имшировића и М. Николића.

Загребачко саветовање о идејној борби у култури и знаменита  БЕЛА КЊИГА.

Трајна забрана књиге М. Поповског „ТАЈАНСТВЕНИ СВЕТ МАСОНА“.

Фактичка забрана играња у Београду представе „ПОЈАВА ИСУСА ХРИСТА У КАСАРНИ ВОЈНЕ ПОШТЕ 2035“.

Подизање оптужнице против Мијановића, Имшировића, Николића, Милића и Олујића.

Трајна забрана књиге Живојина Павловића „ИСПЉУВАК ПУН КРВИ“… Овоме треба додати низ претећих, алармантних изјава значајног броја људи из политичке врхушке… итд.

*  *  *

Пред смрт ће један српски песник објавити опесму МАЛИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ПОКРЕТА (Књижевност, 1 -2 / 1992, стр. 46) :

  „У време одржавања првог самита / несврстаних земаља / у Београду 1961. / млад песник  / лепушкаст момак од 22 године / с дотад најуочљивијим успехом  / код девојака  / био је узет да скупља масерке / за чувеног сатрапа и сатира Бум Карна / – сваке ноћи по четири нове  женске… –  / После је писао аксетске стихове / песме неприступачне због своје чистоте  / о звездама и свему што је недостижно  / па отду и непожељно  / за човека. / Све то у жељи да се ослободи  / блуда сводништва и подвођења. / Свој херметизам и данас брижно  негује.  – 13. април 1991. „

Штета да песник Милидраговић, аутор ових стихова, није написао, макар, иницијале споменутога песника. Штета што  је тајну однео у гроб…

Наравно да ове стихове нико не би објавио док је Вођа био жив, па ни низ  година после његове смрти.

А када су објављени, било је касно; и представљали су само минђушу – ситан, непознат детаљ минуле епохе, који ју је расветљавао, као и они забрањени стихови народних песама који су се певали у понеким деловима Србије и за Титова живота: „Удба суди а одбрана бије, то су Титу двије најмилије“, „Друже Тито и Јованка, родила нам талијанка; вама жито, нама слама – ми нећемо више с вама!“…

*  *  *

Књиге су, дакле, забрањиване са „варварском осионошћу“ и то су чинили „наши црвени жреци, шлосери, абаџије, кочијаши, комесари и секретари – самозвани инжињери душа наших“.(…….)

Сећам се са стидом тога времена, које су многи потиснули, заборавили. Наиме, у  једној од београдских општина, у канцеларији надлежног чиновника, код кога су  се   сабрали покупљени примерци Ђогове књиге из књижара, сазнао сам да је Ђоогова књига, утамничена у орману.   Рекао ми је то чиновник, који је био у успону, којега сам познавао . Човек је дипломирао на београдском Филозофском факултету; селио се са једне директорске функције на другу, док није постао шеф  ресора „друштвених делатности“. Био ми је наклоњен, не зато што смо били земљаци, већ и са других разлога, претпостављам. Вероватно ме је спасио затвора, робије, јер је заташкао и прећутао околност да сам ноћ  уочи Вођине сахране, дежурајући у фирми, пуштао музику Радио Луксембурга, не само у канцеларији у којој сам дежурао, него и са звучника фирме…Није ми показао примерке незабрањеног али одузетог првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА, иако је знао да сам песник…Тада ми се чинило да је то природно…Иако је био у позицији да ми помогне, око запослења, мог и моје жене, није се нешто нарочито претргао у томе. ..Пре годину – две, сасвим случајно, и не од њега, сазнао сам да је муж једне од његових блиских и потчињених му службеница, био виоски фукционер политичке полиције…Познавао сам га, дакле, тога човека, али недовољно; превиђао сам толико очигледну чињеницу да је његова успешна каријера сразмерна његовим високим следбеничким и сујетним извршавањима партијских заповести…Годинама сам имао о њему нереалну, делимичну представу : био је леп и интелигентан, образован и налик на анђела чувара : видео сам његово лице, никада наличје……)

….

ЛеЗ 0005749     

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s