Листајући, по ко зна који пут, „Подсетник“ пок. Илије Мољковића у једном од наших провинцијских часописа, не могу а да не завапим:
О ЦЕНЗУРИ, свемоћној, у титоизму, писало се углавном узгред. Тек је 1991. године ужички часопис „Међај“ ( бр. 26 – 27; уредник С. Басара) објављен блок посвећен КЊИГАМА НА ЛОМАЧАМА.
Најбољи прилог – сведочанство у том часопису дао је један од маргинализованих писаца – Илија Мољковић („Около судских забрана. Пошаст партијско – полицијских договора“ ).
Био је то први глас који је поставио питање јавног ангажовања јавних личности.
„У најширој српској јавности, особито изванбеоградској, па и код мноштва српских интелектуалаца, Добрица Ћосић постао је поодавно НАЦИОНАЛНА КУЛТНА личност. – Да би се уопште „српски“ мислило, ваљало је ићи на ћабу : питати шта он мисли…“
Мољковић се позабавио „приликама“ „субјективно изабраним“ – ЦЕНЗУРЕ, забране књига, листова, часописа, сликарских изложби, позоришних представа од 1968. године, па до 1980. године.
Генерација српских писаца, рођених 1945. године и оних рођених касније, ДЕЦА СТРАВЕ, добили су волунтаристичко васпитање : порасли су у клими идолатрије према политици.
(….)
Књиге многих писаца написане током ХХ века нису прожете духом православног реализма.
Две душе бораве у грудима наших писаца. Фаустовски тип човека и књижевника наметнуо се у титоизму : њихове су књиге штампане у великим тиражима; они су живели грехом, осамљујући се, проглашујући себе за центар света, признајући само себе.
У свету самозваног Вође, било је много самозваних малих мизерних богова на своме ђубришту, много људи и писаца са кратким мислима, са кратким осећањима која нису могла да изиђу из себе и пређу на друге људе. Стран им је био Богочовек, који је први премостио, изривену грехом, провалију између времена и вечности, између човека и Бога, између човека и осталих бића, уклонивши грех. У царству ћесара владао је, најгрубље речено, грех. И смрт.
У Цркви је прошлост увек савремена; садашњост у Цркви је садашњост увек живом прошлошћу, јер Богочовек Христос је и јуче и данас онај исти во вјеки вјеков.
У Црвеној цркви садашњост је прошлост која је почела половином ХХ века да потраје пар хиљада година!
Насиљем је из Србије потиснута суштина православне црквености, осећање свејединства вере, живота и сазнања…
Бог Црвене цркве је антибог, Антихрист. Вођа је човекобог и живот, и мерило живота и смрти. Нико још није описао пакао српске душе. Писци су пратили и описивали човека, али не на свима путевима његовим, јер да јесу, видели би да његови путеви воде или у рај или у пакао.
Једни су писци описивали комунистички рај. Тај рај није био осећање Бога, већ осећање Вође. Комунистички рај је био пакао; човек у њему није практиковао еванђеоске врлине, није уносио у своје биће божанску истину, божанско добро, према томе и није могао да доживи прави рај још овде на земљи…
(…)
ЛеЗ 0005751
