Врло важно питање / Белатукадруз

Зашто на крају ХХ века  у српској књижевности није створено  уверљиво поетско сведочанство о круговима пакла српске душе?

Објављено је, додуше, много књига, публицистичких, историографских, књижевних, које нису дорасле „мајстору историје“ : ниједна га није раскринкала, расветлила…

Да ли зато што су  фарисеји,  садукеји и  књижевници на време онемогућили и  кастрирали српског Дантеа?

Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући, и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип  савремених српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили  додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада.  Тај додатак је : храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом правдом, јер би им се онда и све остало додало.

Да се иједан од писаца друге половине ХХ века чија сам дела читао, или их лично упознао,  светосавски озбиљно замислио над тајном свога живота и света око себе, барем неколико њих бих морали доћи до закључка, да је једино потребно – одрећи се свих потреба и одлучно поћи за Исусом Христом.

И пошто нису били спремни за исконски православни подвиг, многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили  прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка… Јер као што лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе…

Ту пуноћу и савршенство своје личности ниједан уметник или писац није постигао кроз сједињење с Богочовеком. Богочовечност је она особина кроз коју се пројављује сва многострука свеобухватност православне културе.  Који је тај српски писац, у ХХ веку, од  Боре Станковића, до Иве Андрића, Црњанског, Пекића, или М. Павића, у чијем је опусу Истина осовина око које се окрећу сви светови, горњи и доњи? Српска култура је обесценила свој најстарији и најдубљи култ током ХХ века…

Зашто српски књижевници, који знају Истину, пре свега истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку европске културе,  нису проговорили о томе?

(……)

Примери књига које су наговестиле али – и промашиле … одговоре на врло важно питање

(…..)

Програм апсолутне бугаризације српског народа у Првом светском рату, скоро дословно се поклапа са програмом комунизације српског народа у другој половини ХХ века, под Титом.

Оно што нису стигли Бугари да ураде током Првог, учинио је после Другог светског рата, њихов природни савезник из Првог светског рата – бивши аустроугарски каплар Броз.

У неку руку Савићев „Ћуп комитског војводе“ увод је у његов следећи роман „Хлеб и страх“, у коме Савић није успешно развио оне теме, које је био начео у „Ћупу комитског војводе“…

Савић дотиче табу – тему  послератне српске судбине и књижевности у „Ћупу комитског војводе“ – феномен Политичке полиције, односно легенду о великим спавачима.

Приповедач Савићевог романа „Ћупа  комитског војводе“ говори својој снахи Јелени, бившој љубавници која га је напустила:

„Једне ноћи налетим на пијанца који ми исприча шта се десило с мојим братом а твојим мужем. Не морам да те оптерећујем доказима да је прича истинита. Како сам већ рекао, истините приче су ми мрске, не пријају мојим ушима. – У затвору, међу хиљадама сличних сапатника, брат је био један од несаломљивих.Ни најгоре тортуре, према којима су оне које сам преживео биле дечја песмица, нису му поломиле веру и помутиле памет. Мучитељи су га могли лако убити, али то им није био циљ. Хтели су му душу! Нису желели мртвог брата са славом несаломивог верника и мученика већ обичну људску лешину и ништарију. Материја је кварљива, дух је опоран. – Мој сабрат по пићу био је присутан кад је иследник твом мужу показао фотографије нашег првог љубавног сусрета и пустио магнетофонске снимке наших интимних разговора. Тако нешто рођена жена може да уради само багри, тешкој багри, рекао је брату иследник. – Тог истог дана брат је гласно, пред постројеним затвореницима, изговорио оно што иследницима, уз помоћ своје разигране чудесне маште зла, нису успели да га наговоре. – У сумрак је скочио у јаму с изметом. – У том тренутку био сам спреман да га убијем. Али кога? Иследник је, као и сви други од његовог заната, нестао – рекао је пијанац, твом мужу сабрат по страдању.

Пропали  су  у  земљу,  постали невидљиви“ ( стр. 168 – 169).

Јеленин девер, јунак Савићевог романа, одустаје од трагања за злочинцима, удбашима, тајним полицајцима.

„Изгубио сам, Јелена, наду да ћу их икад наћи. Дограбили су се они мачје чеоне кости па се невидљиви мувају око нас и деле правду онако како је сурови а несрећни Злопоглеђа прорекао. А кад су видљиви нема им равна у претварању и прерушавању, надмашили су чак и мог наводног оца Троглавог, па мислим да од њих бољих глумаца и режисера у читавом свету нема. Свакодневно изводе сјајне представе, тако сјајне да чак ни ми, глумци, не осећамо да у њима, против своје воље, играмо!“ (стр. 169)

То су најискреније, најдубље и најистинитије странице од свега онога што је Савић успео да напише : да је пошао тим трагом, истражујућ  феномен невидљивих и прерушених великих спавача, феномен моћне Тајне политичке полиције, која је свемоћно владала из својих тамних и подземних, мафијашких окриља скоро пола века Југославијом, Савић би транспаретни наслов свога романа „Хлеб и страх“ ојачао и учинио уверљивијим.

Шта се догодило са Савићем, као романописцем? Исто што и са другом Децом страве. Децом која су одрастала  и формирала се у Југославији, балканској, социјалистичкој, византијској, опасној, разорној, фотогеничној када изокрене лице према Западу и скрије очњаке; у њој је направио каријеру писца – фотогеничну.И зато је ретко  имао смелости,  попут писаца паћеника Драгослава Михајловића или Мирослава Поповића, да додирне – нефотогенично лице Титове Југославије; језиво нефотогенично лице зачето у маглама и заблудама, забунама и бунту, грађанском рату и окупацији.

(….)

Показали смо већ – Савић се, у својој одбрани, ухватио, острашћен, наравно, као пијан плота, тезе о оцеубицама.

Није јој дорастао, ни као писац, стваралачки, а ни морално, као човек.

Према Савићевој немуштој тези, и песник поеме ПОЉСКА  МУШТИКЛА  Александар Лукић, може се прогласити оцеубицом, вампироубицом, зато што је добро зашиљио глогов колац за вампирску авет .  Истим „аргументима“  би се могао прогласити оцеубицом и Милован Данојлић због песме „Пуна празнина“, или Љубомир Симовић због песме „Јарац“ ( „Књижевне новине“, 749 -750 /  1. – 15 март 1988). У крајњем случају, и Фјодор Михаилович Достојевски би се могао – идући том савићевском логиком – прогласити оцеубицом због  романа „Браћа Карамазови„. Наравно, да је то недопустиво, да је то нешто што припада арсеналу ниских страсти и удараца, који се временом враћају као бумеранг.

Дигла се, дакле, велика прашина, почела је уместо разговора мислећих људи, свађа – око чега су се на ђубришту историје узроци и последице отимали? Око отпадака?

У два своја романа „Ћуп комитског војводе“ и „Хлеб и страх“, Савић је заправо захватио површни део фолклора титоизма, његову „фотогеничну“ фотографију.

Ни у „Ћупу комитског војводе“, Савић није  песник достојан теме које се латио, а у роману „Хлеб и страх“ је потврдио да је као млад човек, инфициран Системом „преко хлеба и страха“. Направио је успешну каријеру, као уредник, пре свега, и као писац. На томе му уопште не треба завидети. Догурао је  до уредника највећег државног издавача титоистичког периода, Просвете, где је пре њега ведрио и облачио, претходник му Антоније Исаковић.

(…..)

ЛеЗ 0005748  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s