Из рукописа „Пропаст ТИТОНИКА“

….Писци – припадници послератне генерације (Деца страве) – именовани и неименовани, недорасли су и неуверљиви; што се лепо види  када упоредимо оно што су писали и написали о злочину, или што је у вези са злочином, са оним што је Шекспир написао у Магбету. Шекспир је генијалан, а они нису, јер нису показали  да грех никада не може бити нешто природно и логично у људском бићу; никаквом логиком и разумом не може се оправдати грех као средство људскога живота, као природни израз човековог бића. Грех гони човека из неспокојства у бес, из беса у конфузију, порок и лудило. Из једног јединог греха титоизма, а њих је било много, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом.

Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину : грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…

(…)

БУМЕРАНГ: ДНЕВНИК ПИСЦА.  БОКСОВИ ПАКЛА…

Од уторка 11.  до суботе 15. августа 1992. године, БОРБА објављује у неколико наставака „Дневник писца“ Милисава Савића. Последњи – пети наставак Савићевог „Дневника писца“ има карактеристичан поднасалов: „Оцеубице“. У редакцијском коментару БОРБЕ уз овај наставак пише : “ Враћајући НИН – ову награду, аутор је у кратком писму написао да су највећи идеолошки ликвидатори и батинаши потекли од оних који су, у име „свете идеје“, денуцирали своје очеве и родбину. У овом тексту се, на неки начин, појашњава та тврдња“.

У истом броју БОРБЕ ( 15. / 16. август 1992, стр. 19, Полемике), објављено је и „реаговање“  Драгомира Матића „Анђели насиља над духом“.

Широј јавности ссасвим непозната Б. Степановић, одговорила је краћим писмом, у коме се није извинила. Б. Степановић пребацује Матићу, што је потрошио много речи на једно дуго писмо, бранећи своје достојанство и част.

Драгомир Матић, тадашњи уредник пожаревачког часопиа „Браничево“, ликвидиран је потезом пера Б. Степановић, као расиста – тј. научно утемељени Србиславац!

Ничим споменута Б. Степановић није доказала да је Драгомир Матић расиста и фашиста! Напротив : Драгомир Матић је од оних придављених, широј јавности недовољно познатих писаца, који је тек као пензионер почео да објављује. Као пензионер, није био у прилици да подстиче насиље. Други су били у моћи да брзо и муњевито покрећу физичко и психичко насиље ради остварења личних циљева увек прикривених неким казаним или показаним (униформама) аргументима националистичко – верског садржаја.

Какве везе има књижевник Драгомир Матић са научно утемељеним Србиславцима, заиста није јасно.

Због чега, дакле, Б. Степановић шири клевету и једног српског интелектуалца сматра расистом? Који је прави разлог? Да ли зато што је јавно и храбро у чланку „Деца страве“ (објављеном у НИН- у 6. марта исте 1992. године) устао против „денуцијаната, кротитеља и тамничара слободе мисли“, „налогодаваца…програмираних анђела насиља над духом, којима сметају текстови који заговарају моралну катарзу и историјско освешћење народа“?  У том случају, ако је чланак Б. Степановић, само врста „увертире“ за „ДНЕВНИК ПИСЦА“ Милисава Савића, може донекле бити „схватљиво“ и „разумљиво“ зашто је Драгомир Матић* морао бити оклеветан као „етнички хигијеничар“ и расиста.

           ________

* Писмо Драгомира Матића. „Веровао сам да инквизиторске денуцијације, гестаповске потернице, стаљинистичке оптужнице и слични проналасци апостола кроћења и смрти, више нису могући, и да та врста подметања, харангирања и позива на линч, представља још само мрачну и ружну мрљу на нашој прошлости.

Ја сам се, наиме, и јавио у НИН -у поменутим текстом, изазван харангом модерних инквизитора, чији је циљ био књижевно политичка ликвидација, распињање на крст, линчовање, дакле, Момчила Селића (кога лично не познајем), писца и човека који је одбио да, као толике моралне наказе ћути о нашој загађеној стварности, о бауљању по моралној каљузи, о духовној лепри која прети да разори само биће српског народа.

У тексту из кога је горњи цитат преузет, говори се о комунистичком насиљу над српском културом и историјом, насиљу идеологије и информација над аморфним јавним мнењем које још и данас резигнирано ћути и чека и ниједном речју није поменута нити „чиста српска“ нити нечиста нека друга нација осим Турака, којима, поред пет векова дугог физичког затирања, дугујемо и генетско и духовно загађење и српских земаља и српског етноса.

Ни једна друга нација, дакле, није ту поменута, не због тога што за тако нешто није било разлога, него просто стога што је предмет пажње тога текста био узрочно – последични однос комунистичког насиља и српског моралног посртања : молитва за катарзу која никако не долази.

Новинар који жели да се бави тако крупним стварима као што је историјско наслеђе, посматрано кроз призму историјског права народа у једној вишенационалној држави са једне стране и националних мањина са друге стране, морао би да зна да комунизам  није нација, те да појам комунистичка копилад не симболизују националну него етичку девијацију система власти.

Б. С. као и све жртве насиља идеологије и информација следи логику замене теза и стога не успева да региструје тренутак у коме се жртва претвара у прогонитеља, денуцијанта, кротитеља и тамничара слободне мисли.

Налогодавци тих програмираних анђела насиља данд духом, којима сметају текстови који заговарају моралну катарзу и историјско освешћење народа, а не смета им када политичко подземље, декретом, националне мањине производи у народности, а верску секту проглашава нацијом, у прве редове гурају своје неуке јуришнике, док сами остају у безбедној заветрини, све док не утврде да се може отворено приступити егзекуцији неподобних појединаца.

Када је песник Гојко Ђого утамничен због књиге песама „Вунена времена“, за коју су државни уметници, правоверни цензори и ликтори црвеног Принцепса, посумњали да представља напад на лик и дело омиљеног им Pontifex Maxsimusa, њих није заболела судбина песника, али су зато запенушали од беса кад су деца злосрећног Југословена и родољуба Јездимира Дангића, који је за спас југословенства оставио младост у казаматима црно – жуте монархије и на крају завршио пред цевима Брозових егзекутора, у новинама објавили читуљу, као знак сећања и поштовања за мртвог родитеља.

Не смета им ни хајка и лов на главу Јована Радуловића и скидање са репертоара драме „Голубњача“, чиме се њеном писцу одузима могућност живота од личног рада, а избезуме се кад Војислав Лубарда доведе у везу сарајевско књижевно – политичко подземље са неким од испостава у Београду и притом неопрезно именује неког од београдских књижевних јаничара.

Нарогуше се ти дервиши и исучу језике – јатагане да њима разнесу једног од најумнијих интелектуалаца млађе генерације (уредника јединог истинског југословенског књижевног гласила „КЊИЖЕВНА РЕЧ“, 80 – тих година, управо у периоду када је то гласило достигло европски ниво) Гојка Тешића, када се тај писац „дрзне“ , да, из комунистичког мрака заборава на светло изнесе покидане остатке литерарних ниски, књижевних остварења неподобних, забрањених а неких богме, као таквих, и ликвидираних писаца, а ни на памет им не пада да барем речју осуде хор чавки и њихових црних хоровођа, када се окоме на југословенског (и европског) писца Данила Киша и буквално га протерају из земље.

Није им сметало када су својевремено њихове колеге, њихове духовне колеге, књижевници полит – комесари поломили кости и одбили бубреге једном од највећих писаца на Балкану Бориславу Пекићу (Бог да му душу прости!), а потом га отпремили на Голи оток е да би га тамо научили савијању кичме или му је дефинитивно сломили, а до лудила их доводи не само песнички врисак и раскошни талент, него и приватни живот песника Бранка Миљковића, због кога се није могао смирити вођа књижевно -политичких хијена, све док из Загреба није стигла вест да је песник Бранко Миљковић пронађен обешен (обесио се о грану дрвета, чије ни стабло не би могло издржати тежину његовог тела!?) .

Самоубиство је, разуме се службена верзија узрока смрти.

Није их забрињавала а камоли сметала безочна пљачка изборних латифундија и феуда црвених  грофова и барона, босова политичке мафије, који и данас у дебелој хладовини мирно крцкају и преживају свој крвави плен, чију ће децу још деценијама плаћати наша деца и наша унучад, али је зато те пуњене птице, просто избезумила и сама слутња о томе, исказана бритком речју ( Случај поеме „Пољска муштикла“, „Књижевна реч“, 1983), једног од најталентованијих српских песника млађе генерације, Александра Лукића.

Савест ових скупљача књижевно – политичких функција и титула, није, нити је могла дирнути судбина писаца као што су : Драгиша Васић, Владимир Велмар Јанковић, Владан Стојановић, Светислав Стефановић, Григорије Божовић, Стојан Живадиновић, Нико Барбуловић и бројни други писци мученици, који су побегли, нестали, једном речју избрисани из књижевности и живота ударцима идеолошког маља, црвеног „Malleus maleficaruma“, у рукама Ели Финција, Марка Ристића и других комунистичких књижевних дахија.

Ти окрутни, осветољубиви компилатори туђих идеја и судова, успаничени тумачи туђих мисли, ловци туђих тајни и образаца живљења, имитатори туђих живота и мишљења, имају много више мртвих него живих „пријатеља“, тачније, они су пријатељи свих оних којих више нема.

O, imitatores servum pecus!

Чиаталаца ради, ја морам рећи да ми није позната књига „Чиста Србија“, нити било ко од њених аутора, и да не знам којим су поводом и у каквом контексту цитирали поменуту реченицу из мог текста, али хоћу да верујем у часне намере људи који се користе наводима туђих мисли да би поткрепили неку своју или туђу мисао или идеју, чија је намера такође часна, све док се лично не уверим у супротно.

Довођење мога истргнутог цитата у исту раван са цитатом из злогласног „Мајн Кампфа“, чиме му се, што је још горе, приписују исте или сличне мрачне намере, као што је то учинила Б. С. не припада свету часних намера…“

Сваки човек и сваки писац има право да се брани, када је нападнут. То важи – како за Милисава Савића  тако и за Драгомира Матића. И при том треба увек повести рачуна о средствима којима се брани…

_____________

     (Избегнуто)  СУОЧАВАЊЕ СА ИСТИНОМ

 „…Професори су избегавали да говоре о страдањима писаца у новом режиму, иако су комунисти и те као држали до „употребне вредности“ књижевности, додуше не у економском већ у идеолошком смислу : све што није служило јачању и слављењу званичне идеологије, отписивано је као лоша књижевност, као непријатељска пропаганда. Временом је овај став модификован : књижевност више није морала да директно служи идеологији, али није ни смела да је на који начин доводи у питање. Уколико се придржавао овог упутства, у комунистичком идеолошком рају писца је очекивало место украсне, добро неговане биљке; уколико није, проглашаван је за штеточину, паразита. Непослушни писци су етикетирани као „незахвалници“ : уместо да буду срећни што их друштво плаћа (мало, али ипак плаћа!) за те њихове „измишљотине и будалаштине“, за те фикције ником потребне (да, кобасице су потребне!), они узвраћају замеркама и погрдама на рачун свог доброчинитеља“,  пише М. Савић, у Дневнику писца – Варијације 2.

Штета, што, при том, не каже какав је он имао „третман“ као писац у том комунистичком рају? Да ли је био ближе украсним, добро негованим биљкама, или штеточинама и паразитима, или негде између?

Пишући о детаљима из биографије Миодрага Булатовића:

“ Шесдесетих година Булатовић је, уз Андрића, наш најпревођенији писац. Због неких јеретичких ставова („ја нисам писац прве пролетерске“), код нас је једно време био забрањен писац. Временом је Булатовић ублажио, па и битно модификовао своје ставове о „нашој светлој свакидашњици“ а држава му је за то издашно узвратила : доделила му је готово све виђеније награде и признања, које је он – што се тиче свог књижевног дела – одавно био заслужио“…

Милисав Савић, у ствари, наводи одличан аргумент, типичан пример профитерских односа у друштву и књижевности. Владајући однос у титоизму је, дакле, био профитерски, аморалан. Ако је такав владајући однос, онда су и све књижевне награде и признања, од најмањих до највећих ( од Бранкове награде за најбољу књигу песама на српскохрватском језику до НИН – ове награде за роман године) – профитерске, аморалне, „тетовиране“.

„Може ли књижевност да подстиче зло и неправду? Може ли песник да буде – како се то данас каже – ратни хушкач? – Теза да је књижевност штетна за морално здравље друштва присутна је од Платона до данас. Углавном је оспоравана ставом да књижевност, као и фикција, или посебна стварност, нити побољшава нити квари свет. Међутим, не може да се оспори да књижевност и сама временом постаје део стварности. (…….) Постајући део стварности, тада се укида и њено основно фикцијско својство, те она престаје да буде оно што јесте. Она постаје књижевност која се може злоупотребити… .(…) Са том злоупотребом сама књижевност (или њен аутор) немају никакве везе. Такве врсте злоупотреба тешко је спречити (за разлику од комуниста који су мислили да се то лако постиже – забранама књига и суђењима писцима)….. – Ако одвојимо дело од пишчеве личности (мада ова подела никад не може бити потпуно изведена), остаје питање : да ли је писац у моралној обавези да подигне свој глас против безумља и лудила? Треба ли  да реагује ( изјавама, писмима, коментарима, говорима) на ужасе свакодневнице или да, као Андрић, ради свој основни посао, свестан да његов јавни глас представља само вапај у пустињи? …“ 

Савићу је ближе схватање да је писац “ нека врста Кентаура: пола хомо политицус, пола хомо поетицус. То митолошко чудовиште уопште не делује одбојно – бар не у класичној грчкој  уметности. Али, треба знати да су се грчки мајстори строго држали правила : пропорција између људских и коњских делова тела морала је да буде равномерна“.

Милисав Савић је одабрао да у својој одбрани, тј. у свом „Дневнику писца“, примени стратегију савремене митологије замагљивања. Због чега је одабрао баш такву стратегију, овај писац за кога се не може рећи ни да је наиван ни глуп, ни полуобразован?

Савић нас извешатава – шта се дешавало његовој ( 1945) и Селићевој (1946) генерацији :   “ А моја генерација је првенче комунизма. Иако су нам очеви (духовни) испирали мозак најгорим идеолошким детерЏентом, утеривали страх у кости, стварали од нас послушне роботе, све до недавно, ми – генерација у сенци, нисмо могли да се пожалимо да смо – у поређењу с претходним и, изгледа, потоњим нараштајима – лоше прошли. Осим ретких и занемарљивих случајева, нисмо пунили затворе, нисмо били принуђени да се због идеологије одричемо породице и пријатеља. (….) Али, изгледа да је сада ђаво стигао и  по нас“  ( М. Савић, „Дневник писца; варијације 4).

Подвукао сам нека места у цитираном одломку из Савићевог дневника; овај српски писац користи синтагму „првенче комунизма“, иако добро зна да Срби имају старији, оријенталнији и адекватнији израз : јањичар .Драгомир Матић, створио је, можда, још адекватнији израз: Деца страве!

Титоизам се, суштински, вратио на 1826. годину, године 1945, па на даље, обновивши регрутовање  својих – идеолошких јањичара. Неки од тих титоистичких новојањичара успевали су да направе велику каријеру, уздигавши се до високих положаја Вођиних везира. Наравно, Милисав Савић је умео да се прилагођава, али никада није достигао изванредну моћ прилагођавања комунистичком султану; никада није постао први књижевни везир.

Да ли је – питао сам се – читајући последњи наставак „Дневника писца“ (Оцеубице) – Милисав Савић пошао путем дервиша Нурудина из Селимовићевог романа? Да ли је, другим речима, против својих опонената кренуо на исти начин на који Нурудин мисли (према његовим, Савићевим написаним речима) да се може рушити власт (лажима, сплеткама)?

Ако јесте, онда се Савић није побунио, те је, према томе, и његов „Дневник писца“, лишен виших, племенитих циљева.

Присећајући се 1967. године и предавања проф. Војислава Ђурића о „оце – и – мајкеубиству у старој Грчкој, кључној теми код најпознатијих грчких трагичара. Убиство родитеља, и нехотично а камоли смишљено, сматрало се за најтежи грех. Од праведне и страшне казне Еринија убицу није могао спасити ни сам Зевс“.

При том Савић спомиње и младог Ђурићевог асистента, додуше не по имену (Николу Милошевића?). Савић зна домашај алузије.

Затим пише о лапоту, обичају убијања стараца од стране синова, и позива се на Јоакима Вујића који је упознао две оцеубице, који су радили као затворски стражари кнеза Милоша и извршавали кнежеву најомиљенију казну – батинање по туру. Чинили су то стручно – сурово. „Кнез их је обилато награђивао, али их никада није пуштао у кућу и за трпезу. Држао их је на дистанци, као псе – уједаче, вели Вујић.“ Чак и један деспот – кнез, иницијатор убиства рођеног Кума и Оца побуњене Србије, дистанцира се од оцеубица.

Савић наводи једно Фројдово писмо, датирано 13. маја 1916, које се завршава речима:

“ Морални инстикти су беспомоћни у односу на божју вољу. У ствари, на нашим грешним потиснутим жељама стварају се основе моралности и друштвеног понашања. Све – од уметности до религије, од морала до филозофије – потиче од нашег примарног порива за убиством оца“…

“ ( Фројд је написао ово писмо након што је у једној бечкој улици присуствовао хапшењу момка који је „неколико тренутака раније сатаром располутио, као бику, главу свог оца“).

Савић, даље, наводи познати пример дечака Павлика Морозова, који је свога оца „у отвореном писму омладинској организацији оптужио да крије и утајује вишкове својих производа, који су и те како били потребни радним људима прве социјалистичке земље. На основу тога писма кулака су осудили на затвор. По одлежаној казни, отац се напио и на мртво истукао сина. Десило се то 1932. године, у време успињања Стаљинове звезде. Павлик је посмртно проглашен за хероја Совјетског  Савеза (….)  подигнут му је споменик. Павликово писмо пионирској организацији ( у којем је денуцирао оца) објављено је на првој страници „Комсомољскаја правда“. У књизи Нека историја суди, први пут објављеној на италијанском (….), Рој Медведев наводи да је Стаљин за време једне од уобичајених седељки у својој дачи пред најближим сарадницима за Павликово писмо рекао да је „чедно као ватра“ „.

Савић је, дакле, навео оригиналан пример, да би у ствари, вероватно, вратио мило за драго, песнику Матији Бећковићу ( зато што је у већ спомињаној фебруарској изјави за НИН, 14. 2. 1992, написао : „Селићев текст је сјајно написан, чедно као ватра…“, итд.).

Да је Матија Бећковић „оцеубица“, да је денуцирао, да се одрекао свога оца – онда би Савићева књижевна алузија била примерена. Међутим, оца песника Бећковића су, као четничког команданта, ликвидирали потомци бољшевика, ученици Стаљина.

Да ли је песник Бећковић временом постао бољшевик и стаљиниста, или се то Савићу поткрало у наступу страсти жестоко повређене сујете?

Бећковић није убио свога оца, а није то учинио ни професор Никола Милошевић, узгред буди речено и професор књижевности Милисава Савића. Нису своје очеве убили ни Момчило Селић, Драгомир Матић, ни Александар Лукић. Ни дословно, ни у преносном смислу.

При крају „Оцеубица“, Савић пише : “ Драги млади пријатељу, моје држање до старинских, да не кажем грчких врлина, обило ми се о главу“, говори свом бившем студенту В. Ђ. уз кафицу, у свом кабинету у згради Српске академије наука и уметности…

Да ли би иза такве једне монструозне тезе могао стати јавно, ма који њен тајни налогодавац? А некмоли један перспективни савремени српски писац, при крају ХХ века, који себе сматра образованим човеком и демократом?

Такво нешто је могло само пасти на памет, на крају „срећне будућности“ само једном анђелу насиља над духом.

Другим речима, Милисав Савић својим „Дневником писца“ о „срећној будућности“, „вуненим временима“, феномену титоизма, ништа није појаснио ни потврдио, осим своје повређене сујете, пишући вешто осмишљеним осветољубивим тоном против својих неистомишљеника ствари које нису тачне.

Поиграо се са својим талентом и срозао; изабравши ниске и недозвољене ударце; у његовом тексту, на жалост, нема трежњења, покајања, очајања, праштања.

Српски народ је проживљавао нешто друго, у то време док се Савић у свом дневнику разрачунава са „неистомишљеницима“, што је реалније и тачније описао др С. Говедарица (октобра – новембра 1991) :  „Он трпи грабеж за положајима и привилегијама разноврсних деспота; он подноси праксу која не познаје никакво устезање од насиља; он плаћа својим властитим животним губицима ту праксу деспотије; он се заглибљује све више том праксом деспота у све тежу економску, социјалну и психичку ситуацију…“

Савић, који је потекао из тога народа, сећа га се  када су му потребни ефектни аргументи за дискредитацију „неистомишљеника“.

Савић пише: „Не може  она изаћи на крај с овим антихристовима – шапуће баба (дечакова) мислећи на бркајлију и његове милиционере. – Гори су и од Турака – додаје. За време рата комунисти су убили Брковог оца, са знањем и одобрењем – прича се – његовог сина. – Онај ко је убио оца, убио би  бога да може, каже баба.

„Тајиш тог бандита!Онда ти нема више ни чоколаде ни живота“, каже Брко, вадећи револвер и уперујући га у дечакову главу.

Дечак стоји непомично и немо.

„Боље кажи“. – Дечакове  ноге су одузете, уста укочена. – Чује се пуцањ и ломљење стакла. – На увеличаној свадбеној  фотографији дечакових родитеља, на зиду супротном од Брке, на устима младожење зјапи рупа. – „Гађао  сам у чело“, каже Брко.

…Професор В. Ђ. је одавно у пензији, одавно далеко од очију јавности. Тачније од оног дана када  (га) је његов асистент – штићеник (Никола Милошевић ? – моја напомена , М. Л.) ( у међувремену је на интервенцију В. Ђ. без поштовања уобичајене  процедуре, постао професор), после организовања хајке и низа клеветничких написа, натерао да се повуче са катедре. “ Нисам схватао да живим у временима која се – не знам зашто – називају модерна, уколико се под овом речју не означава кулминација бешчашћа и деструкција свих општеприхваћених моралних вредности. Данас жалим што нисам одговорио тој ништарији како заслужује – мада би ми то било тешко јер сам га држао за свога другог сина. Не да бих опрао љагу са себе већ да бих тога батинаша спречио у походу на следеће жртве. Кад је једном лако и без отпора затукао свога оца, кад је једном, растерећен и тобож излечен, устао са Фројдовог лежаја, тај момак је, попут неког пијанца из најгоре сеоске крчме, почео да млати своје колеге. Што је најтужније, такозвана јавност је – а она се код нас слободно може упоредити са вашарском гомилом – одушевљено прихватила све његове ликвидације. Од времена кнеза Милоша па до данас оцеубице – батинаши су знатно побољшали свој друштвени и јавни статус : Милош им није дозвољавао да седну за трпезу, а дана су се не само домогли те трпезе већ и почасног места за њом…“

Узмимо да је – све баш тако, или да је било тако, како Савић пише, да се пензионисани универзитетски професор светске књижевности В.(ојислав) Ђ.(урић) „исповеда“ бившем студенту књижевности (Савићу), уз кафицу и у четири ока; међутим, запитајмо се, да ли су том „поверљивом“ разговору старог академика и млађег писца, академика који држи до старинских и грчких врлина, примерени изрази крупно подвучени у Савићевом тескту?

Том Савићевом академику и универзитетском професору књижевности никада, нико и нигде није забранио да се огласи, да напише црно на бело, макар за потомке, ако не за савременике, о случају који наводи Савић.

Савић, на жалост, није био спреман на непријатни разговор који је покренуо Момчило Селић; Савићу је било потребно нешто друго, претпостављам, да на сваки могући начин доведе у питање морални интегритет свакога који  јавно подржи књижевника Момчила Селића у отварању суштинских и горућих питања. Они, који подржавају, јавно изнето, издвојено Селићево мишљење, једноставно су – оцеубице, ништарије, батинаши, ликвидатори, расисти, србофашисти, Србиславци.

Савић ( у свом „Дневнику писца“), удбаша Брку описује као оцеубицу и антихриста, насилника и неморалног човека.

Брка је, елем, тип јунака „вунених времена“.

Српски Павлика Морозов је, у Савићевим „Оцеубицама“ Пиџама, кога је, како сам сведочи, највише „мрзео“. “ Од како је на школској приредби прочитао своју песму у којој се одриче  свог оца, народног непријатеља и емигрантског коловође у Америци и као сироче ( мајка му је умрла на пророђају) изабрао свог другог оца, оног чијом сликом почињу сви наши уџбеници, Пиџама малтертира готово цео разред. Сваки прекршај строгих школских правила – или што он држи за прекршај – пријављује директору“.

Пиџама је, елем, типични југословенски комунистички новојањичар. Што, разуме се, Милисав Савић није?

Савић у своје варијације уводи и незаобилазну причу о студентским демонстрацијама 1968 године и Плавокосог : „Плавокоси се није дуго задржао у варошици : његов отац Брко, чувени варошки полицајац и гонич одметника, премештен је у Београд, а одатле је убрзо кренуо у свет, као дипломатски службеник. Недавно се, пошто је обишао неколико континената, вратио у змељу и добио високо место у влади. Међу првима је студентске демонстрације прогласио непријатељским“, пише Савић. „Његов син Плавокоси нуди храном и пићем своје другове побуњенике. Вођа демонстрација каже Плавокосом : „Узећемо, али нас овим ни ти ни твој матори нећете поткупити. „Црвено буржујче. Татин синчић. Мисли да је ово забава. Све док се не одрекне свога оца, не рачунам да је с нама. Овој се власти ниједан уступак не сме направити, иначе је никад нећемо срушти,“ каже Вођа демонстрација. “

Савић даље пише : “ Наш јунак поново за дуго неће видети плавокосог вршњака нити ишта чути о њему. Вероватно је с оцем наставио да шири славу самоуправног социјализма по метрополама Африке и Азије. Двадесет година касније, Плавокоси ће најпре напасти оматорелог великог диктатора, очевог заштитника и свеца, а после његове смрти, у време кад се на комунизам сви буду обрушили као стрвинари на лешину, и свог комунистичког оца и родбину, такође комунистичку, некад бахате силнике а сада оронуле и излапеле старце. „Ћале, убијао си, јебо те бог! Огрезао си у крви руке од рамена! Отимао си, пљачкао! Ћале, знаш шта си радио, јебо те бог!“ написаће у стилу који одговара једном комунистичком енфант террибле с београдског асвалта. Очистивши и  окадивши душу исповешћу  „невиннаја как агон“), уз бучно одобравање читатељске светине. Плавокоси  ће тојагом распалити по свима око себе : и по комунистима и по монархистима, и по људима од власти и по дисидентима, и по   генералима и по рок певачима“.

Не треба нешто много бибера у глави, па препознати, ко се у Савићевим дневничким записима, насловљеним „Оцеубице“, крије под  именом Плавокоси.

POST SCRIPTUM  или Тајна професора Живомира Младеновића

„Заветине“ су 2010. године, баш кадаа је дуговечни покојни проф. Живомир Младеновић пунио своју стоту годину, публиковале књигу „Тајна професора Младеновића“, (разговор проф. Славице Гароње са Младеновићем) , у којој је часна старина изнео на видело и невероватну улогу, коју је имао чувени професор одиграо у  присвајању Младеновићевог рукописа о српским реалистима 1947. године од стране Велибора Глигорића. Да не бих дужио ту причу, предлажем свима заинтересованим да ту Младеновићеву књигу у целини прелистају, или  преузму,на следећој интернет адреси:

Тајна професора Младеновића

https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/tajnaprofesoramladenovicapoklonknigazavetinazaavgustmesec2010godine

Другим речима, није згодно позвати се на такву особу, као на некакву моралну величину; на такву особу какав је био – на жалост- професор и академик на кога се позива Милисав Савић. Наравно, због читаоца и у земљи и широм света, треба рећи да Милисав Савић ову чињеницу о професору и академику, тада – 1992. – није могао знати. Пошто је професор Живомир Младеновић скоро све до своје смрти тајио истину о томе како му је Глигорић преотео рукопис о српским реалистима уз помоћ свог штићеника…Младеновић је чувао тајну о крађи свог рукописа деценијама да не би нанео љагу САН. Јер, замислите, шта би било да је Младеновић раније проговорио на сав глас – каква би то штета била за једну такву установу, на чело које су стајали један председник и један потпреседник који су присвојили туђи рукопис?)…

ЛеЗ 0005750   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s